Kao junior, senior, a sada kao veteran i trener ne prestaje da proslavlja ime grada i Srbije na važnim svetskim i evropskim takmičenjima. Svetski šampion, član zlatnog četverca koji je Srbiji doneo istorijsko zlato na Svetskom prvenstvu u Mađarskoj 2006. godine i branilac brojnih titula Milan Đenadić (41), po zasluzi danas predvodi nove nade srpskog kajaka, za šta je dobio i priznanje Kajakaškog saveza Srbije.
Priznanje za najboljeg trenera u 2019. godini (Foto: privatna arhiva)
U čamac je ušao sa 7 godina, a već tri i po decenije brani boje kluba na Savi. Kajakaški klub „Zorka“ osnovan je pre 70 godina, a on mu se pridružio na polovini postojanja. U to vreme kajakom su se bavili samo entuzijasti.
– U bojama kluba zvanično se takmičim od 1987. godine. U celoj tadašnjoj državi dosta se manje ulagalo u sport. U vreme 80-tih kajakom su se bavili samo ljudi koji su bili baš vezani za reku, isključivo iz čiste ljubavi prema ovom sportu. Tako sam i ja počeo najviše zahvaljujući dobroj ekipi koja je vodila klub u tom periodu. Sport se u periodu kada sam ja bio na početku mnogo više cenio kao sport, a ne kao specijalizacija za određenu disciplinu, kao sad – ističe sportista, koji je upravo u svojoj disciplini ispisao istoriju.
Osvaja priznanja i kada se ne takmiči (Foto: privatna arhiva)
Prvo veliko takmičenje, prvenstvo tadašnje SFRJ u Jajcu (BIH) u avgustu 1991, obeleženo je ratnom napetošću. Od tada su se nizale medalje na velikim međunarodnim takmičenjima. Zlata sa Svetskog prvenstva 2006. godine i prve zlatne medalje za Srbiju na svetskim prvenstvima, seća se sa ponosom.
– U karijeri sam osvojio 6 značajnih medalja – zlato i srebro na Evropskom prvenstvu, dve bronze na svetskim kupovima, srebro i najdraže zlato na Svetskom prvenstvu. Te 2006. godine formirana je posada četverca na 200 metara. Samo mesec dana pred Svetsko prvenstvo selektor Dušan Filipović, pored Ognjena Filipovića, Bore Sibinkića i Dragana Zorića uvrstio je i mene u tim. Glavni cilj nam je bio ulazak u finale među 9 najboljih četveraca na planeti. I da je rezultat bio lošiji, bili bismo jako zadovoljni, jer nismo imali puno vremena za uveslavanje. Tada je na ovakvom jednom takmičenju prvi put intonirana himna Bože pravde, sve je tih dana ličilo na san — seća se proslavljeni kajakaš.
Bez timskog duha nema pobede (Foto: privatna arhiva)
Kao veteran takmiči se i sa mnogo mlađim sportistima. Na stazi u Segedinu, gde se pre 13 godina kao član četverca popeo na svetski tron, prošle godine sam je osvojio bronzu, a velika nadmetanja tek mu predstoje.
– Ne mogu da zamislim da živim bez treninga, trenirajući vrhunske takmičare poslednjih godina doveo sam se u odličnu takmičarsku formu pa sam odlučio da se takmičim na prvenstvu Sveta za veterane od 40 do 44 godina gde sam 2019. osvojio bronzanu medalju. U zavisnosti od forme i obaveza planiram i ove godine da nastupim na prvenstvu Sveta.
Godine mu ne predstavljaju problem (Foto: privatna arhiva)
Iza njega je period kada je, i pored velike ljubavi prema kajaku, zbog porodice bio primoran da spusti veslo. Dešavalo se da sa velikih takmičenja i osvojenih medalja, umesto na pompezne dočeke, odlazi u treću smenu, skromno, onako kako to rade najveći.
– U periodu kada su mi se ćerke rodile 1998. godine prestao sam da se bavim kajakom. Nisam se dvoumio, jednostavno u tom momentu nije bilo moguće ulagati u sport i u isto vreme odgajati porodicu. Tek nakon što sam uspeo da obezbedim dovoljno novca poslom kojim sam se bavio, ponovo sam ulagao u sebe. Nakon pauze od 5 godina vraćam se rekreativno, da bih 2005. ušao u reprezentaciju i vratio se u odličnu takmičarsku formu, a već 2006. pravimo dobar rezultat u seniorskom uzrastu. Od 2007. je i država kroz Zakon o sportu uvela nagrade i priznanja za osvojene medalje – priča kajakaš.
Zanimljivo je da u čamcu nije zadobio nijednu povredu, ali je zato zbog fudbala bio i na operaciji.
– Pored kajaka igrao sam fudbal gde sam i zadobio najviše povreda, a što je interesantno nikada se u kajaku nisam povredio. Povrede kolena i ahilove tetive na kratko su me udaljile od rekreacije, ali uskoro posle operacije vraćam se na staro.
Samo medalje se isplate (Foto: privatna arhiva)
Pored svih razloga za zadovoljstvo zbog takmičarkih uspeha, od Kajakaškog saveza Srbije stiglo je i priznanje za najboljeg trenera u protekloj godini. Koliko prija, toliko je i odgovornost veća.
– Iskreno, priznanja su mi više značila dok sam bio takmičar, priznanje za najboljeg trenera ne doživljavam kao osvojenu medalju. Posao trenera je jako specifičan i težak, često su treneri na nišanu i ne vole nas baš, kada vaš takmičar postigne uspeh većina komentariše kako je takmičar super talenat, što je svakako činjenica, ali kada isti takmičar doživi neuspeh iz nekog razloga trener se prvi “ strelja“. Tako da meni je ipak bilo draže kada prođem kroz cilj i ostavim konkurenciju iza sebe – iskren je on.
Proslavio Srbiju više puta (Foto: privatna arhiva)
Kroz život je, priznaje, išao bez dileme da li će izgubiti nešto ako ostane u kajaku. Uspeo je da sinhronizuje porodicu, sport, društveni i emotivni život, da iz svega izađe kao veliki profesionalac ali i, kako oni koji ga znaju tvrde – dobar čovek.
– Uživam u sportu, ne pamtim da li sam imao bilo kakve krize, nikada nisam bio opterećen rezultatom ni kao takmičar ni kao trener, i poraze i pobede doživljavao sam kao normalne stvari.
Kajakaški klub Zorka na vrhuncu je uspeha (Foto: privatna arhiva)
Ne čudi što je sinonim za kajak u Šapcu upravo čovek koji je zajedno sa gradskim klubom sticao svetsku slavu.
– Klub doživljam kao svoju kuću, a članove kao svoju porodicu. Klub je poslednjih godina na vrhuncu što se rezultata tiče. Kada sam ja počeo da treniram bilo je nešto oko 10, 15 registrovanih takmičara, trenutno naš klub je najmasovniji u Srbiji i regionu sa preko 130 takmičara i već drugu godinu za redom smo najbolji klub u Srbiji – ponosan je Đenadić, čiji je uspeh neizostavno povezan sa renomeom koji danas Šabac ima na sportskim mapama.
