Mića Stanojlović, jedini narodni heroj iz Opštine Koceljeva, ostavio je dubok trag u istoriji narodnooslobodilačke borbe svog kraja i rodnog Družetića tokom Drugog svetskog rata. U 23. godini postao je simbol junaštva i otpora kada je, dajući svoj život, spasio lekare vrhovnog komandanta Josipa Broza Tita, dr Simu i Olgu Milošević, od sigurne smrti u četničkoj zasedi.
Iako je familija Stanojlović iz Družetića tokom rata dala čak deset boraca u narodnooslobodilačkoj borbi, najhrabriji među njima bio je Milorad Mića Stanojlović. Njegova borba počela je u Podgorskoj četi, nastavila se u Valjevskom odredu i završila u Pratećem bataljonu Vrhovnog štaba NOV, gde je poginuo na zadatku. Njegovoj sahrani prisustvovao je celokupan Vrhovni štab na čelu sa Josipom Brozom Titom, a govor u čast mladog borca održao je Aleksandar Ranković.
Mladić iz Družetića
Mladi Mića, kako su ga njegovi savremenici opisivali posle rata, ostao je upamćen u „korporanu, šarenim vunenim čarapama i šiljkanim opancima“. Rođen je 1919. godine u Družetiću, u siromašnoj porodici koja nije mogla da ga školuje, iako je imao potencijal za dalje. Seljak i zemljoradnik, mršav i visok, voleo je rad, svoju zemlju, pesmu i igru. Iz srca je, kažu, umeo da zapeva:
„Rasti bore, više kuće moje,
Da pogledam u visine tvoje,
Da pogledam preko Medvednika,
I da vidim svoga verenika.“
Mića i komunizam
Njegova braća Miroslav, Milivoj i Milutin, beogradski studenti, kao i sestra Milesa, upoznali su ga sa idejama komunizma, što je kod Miće probudilo želju za jednakošću i pravdom.
– Bili su vezani za zemlju, ali Stanojlovići su bili poznati po tome što su prvi počeli da daju pismene studente. Komunističke ideje stizale su u ove krajeve zahvaljujući upravo njima, studentima, na seoskim vašarima. Te ideje su uticale i na Miću; pratio ih je, delio letke, a Stanojlovići su bili najjača partizanska porodica – priča Dragan Đermanović, autor dela „Hronika Opštine Koceljeva“.
Početak rata
Godine 1940. prvi put se odvaja od svog Družetića da bi u Sarajevu služio vojni rok. Kao dobar i vredan vojnik, ubrzo će biti unapređen u čin podoficira i postaje pitomac vojnog učilišta.
U glavnom gradu Bosne zatiče ga aprilski rat 1941. godine, u kom se jugoslovenska vojska predala bez pružanja otpora. To je kod Miće izazvalo bes i revolt, a na sve to je, sa svojim vojnim drugovima, zarobljen i upućen u kaznionicu u Zenici, odakle je trebalo da budu sprovedeni u nemačke radne logore. Odvažan i rešen, nije želeo da to dozvoli. Uspeo je da, koristeći nepažnju stražara, pobegne iz zarobljeništva i uskoro se peške vratio kući u Družetić.
– Ova situacija učvrstila ga je u nameri da učestvuje u borbi protiv okupatora, a ubrzo mu se ukazala prilika. Hrabrost i srčanost u borbi posledica su velikog razočaranja u vojsku koja se predala za 12 dana. A komunistički aktivisti bili su zadojeni Španskom republikom i antifašizmom. Mića je imao srčanost jer nije hteo fašizam da vidi pred očima. U svim borbama pokazao se i dokazao kao veliki borac – kaže ovaj kulturni pregalac.
Odlazak u partizane
Mića je svoje junaštvo i vojnu spretnost pokazao već u prvim danima borbe. Upoznaje se sa komunistima Milom Milatovićem i Vojinom Lukićem, koji 11. jula 1941. godine osnivaju Podgorsku četu.
– On nije bio u ulozi komuniste na početku, već u ulozi hrabrog borca. Pripadnici čete uništavaju žandarmerijske stanice, pale arhive u Draginju i Brankovini, tu su sukobi u Tularima i Novacima. Mića se iskazao u miniranju mosta na Dobravi, u selu Ribari, kada je napadnuta velika kolona Nemaca, pa u Grabovici gde je, hladnokrvno, izašao pred Nemce na 50 metara da bi osuo paljbu na njih.
Dolazi hladna zima i većina boraca se vraća kućama, dok mali broj ostaje da se krije po šumama Povlena, Maljena i Suvobora, bežeći od nemačkih i četničkih potera. Jedno vreme imali su oslobođenu teritoriju Koceljeve, gde su funkcionisali lečilište, narodna kuhinja i mesna vlast, sve do velike nemačke ofanzive kada se Podgorska četa gotovo raspala. Uskoro, donosi se odluka o povlačenju preko reke Drine u Bosnu.
– U martu 1942. godine oko 80 ljudi iz ovih pokreta uputilo se čamcima preko Drine u Foču, gde je bila oslobođena teritorija i gde je bio Tito sa Vrhovnim štabom. Koceljevaca je bilo 7, a među njima i Mića Stanojlović. Postoje svedočenja da je Mića Stanojlović pred Titom igrao fudbal u Bosni, a Valjevski partizanski odred pobedio je čuvene partizanske rukovodioce na Fočanskoj olimpijadi – navodi pisac.
Uprkos ostvarenom idealu da se bore protiv pošasti fašizma, mladi partizani bili su mislima vezani za svoj kraj, voćnjake i zemlju.
– Kada su prešli u Bosnu, mnogo su patili za Družetićem, za Podgorinom, za šljivama. Ljudi su pisali pisma porodici, koja su putovala mesecima, pitajući da li je šljiva rodila i da li se krava otelila. To su ljudi koji su bili vezani za rodni kraj, igranke i prela. Prvi put su se odvojili od kuće, od oca, majke, štale i njive; patili su za tim.
Podvig za večnost
Mića Stanojlović, u Foči, pri formiranju Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba, postaje komandir čete, a istorija će ga zapamtiti kao jednog od dva narodna heroja iz celog bataljona. Kao hrabar borac, bio je određen da bude pratnja lekarskom paru Simi i Olgi Milošević, koji su brinuli o članovima Štaba. Krajem septembra 1942. godine, na putu iz Jajca, Mića je predvodio kolonu s hranom i ranjenicima, kada su naleteli na četničku zasedu. Svaki metak pogodio je Miću u grudi, ali on je, uprkos ubojnim ranama, nastavio da puca kako bi spasio ostale.
– Mesto događaja, iako istorijski nepouzdano, po nekim izvorima bilo je Mlinište, a po drugim Oštrelj kod Mrkonjić grada. Došlo je do puškaranja, a Mića je štitio odstupnicu. Iako pogođen u grudi sa pet metaka, nastavio je da puca kako bi doktori mogli da pobegnu. Na zaprežnim kolima nosili su ranjenike, a pomoć Treće skadarske brigade stigla je kasno, Mića je već bio mrtav – ističe Dragan Đermanović.
Sahrana je bila veličanstvena, u prisustvu značajnih boraca, uključujući i samog Josipa Broza Tita. Ovo svedoči o Mićinoj hrabrosti i veličini, a govor u čast mladog junaka održali su Aleksandar Ranković i Luka Stević, koji mu je posvetio dirljive reči:
„O, Mićo, naš lepi cvete! Ukradoše te krvoloci iz naše lepe saksije Podgorine.“
Povratak kući
Posle rata, njegovi najbolji drugovi, uz podršku Opštine Koceljeva i Saveza boraca, preneli su Mićine posmrtne ostatke i odali mu počast postavljanjem biste u spomen-parku pored Doma kulture 1958. godine. Ova ceremonija protekla je uz najveće počasti.
– Na slici snimljenoj tokom pohranjivanja posmrtnih ostataka u Koceljevi mogu se videti ugledna vojna lica, kao što su Bogosav Mitrović Šumar, Rade Ristanović, Milentije Ivanković, Mića Jeremić, Mića Janković, Vlada Zečević i mnogi drugi – objašnjava najpoznatiji koceljevački hroničar.
Mića Stanojlović ostaje upamćen kao najveći heroj, a Osnovna škola u centru Koceljeve s ponosom nosi njegovo ime.
Iz serijala ZNAMENITI KOCELJEVCI. Projekat je sufinansiran iz budžeta Opštine Koceljeva. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
