Мића Станојловић, једини народни херој из Општине Коцељева, оставио је дубок траг у историји народноослободилачке борбе свог краја и родног Дружетића током Другог светског рата. У 23. години постао је симбол јунаштва и отпора када је, дајући свој живот, спасио лекаре врховног команданта Јосипа Броза Тита, др Симу и Олгу Милошевић, од сигурне смрти у четничкој заседи.
Иако је фамилија Станојловић из Дружетића током рата дала чак десет бораца у народноослободилачкој борби, најхрабрији међу њима био је Милорад Мића Станојловић. Његова борба почела је у Подгорској чети, наставила се у Ваљевском одреду и завршила у Пратећем батаљону Врховног штаба НОВ, где је погинуо на задатку. Његовој сахрани присуствовао је целокупан Врховни штаб на челу са Јосипом Брозом Титом, а говор у част младог борца одржао је Александар Ранковић.
Младић из Дружетића
Млади Мића, како су га његови савременици описивали после рата, остао је упамћен у „корпорану, шареним вуненим чарапама и шиљканим опанцима“. Рођен је 1919. године у Дружетићу, у сиромашној породици која није могла да га школује, иако је имао потенцијал за даље. Сељак и земљорадник, мршав и висок, волео је рад, своју земљу, песму и игру. Из срца је, кажу, умео да запева:
„Расти боре, више куће моје,
Да погледам у висине твоје,
Да погледам преко Медведника,
И да видим свога вереника.“
Мића и комунизам
Његова браћа Мирослав, Миливој и Милутин, београдски студенти, као и сестра Милеса, упознали су га са идејама комунизма, што је код Миће пробудило жељу за једнакошћу и правдом.
– Били су везани за земљу, али Станојловићи су били познати по томе што су први почели да дају писмене студенте. Комунистичке идеје стизале су у ове крајеве захваљујући управо њима, студентима, на сеоским вашарима. Те идеје су утицале и на Мићу; пратио их је, делио летке, а Станојловићи су били најјача партизанска породица – прича Драган Ђермановић, аутор дела „Хроника Општине Коцељева“.
Почетак рата
Године 1940. први пут се одваја од свог Дружетића да би у Сарајеву служио војни рок. Као добар и вредан војник, убрзо ће бити унапређен у чин подофицира и постаје питомац војног училишта.
У главном граду Босне затиче га априлски рат 1941. године, у ком се југословенска војска предала без пружања отпора. То је код Миће изазвало бес и револт, а на све то је, са својим војним друговима, заробљен и упућен у казнионицу у Зеници, одакле је требало да буду спроведени у немачке радне логоре. Одважан и решен, није желео да то дозволи. Успео је да, користећи непажњу стражара, побегне из заробљеништва и ускоро се пешке вратио кући у Дружетић.
– Ова ситуација учврстила га је у намери да учествује у борби против окупатора, а убрзо му се указала прилика. Храброст и срчаност у борби последица су великог разочарања у војску која се предала за 12 дана. А комунистички активисти били су задојени Шпанском републиком и антифашизмом. Мића је имао срчаност јер није хтео фашизам да види пред очима. У свим борбама показао се и доказао као велики борац – каже овај културни прегалац.
Одлазак у партизане
Мића је своје јунаштво и војну спретност показао већ у првим данима борбе. Упознаје се са комунистима Милом Милатовићем и Војином Лукићем, који 11. јула 1941. године оснивају Подгорску чету.
– Он није био у улози комунисте на почетку, већ у улози храброг борца. Припадници чете уништавају жандармеријске станице, пале архиве у Драгињу и Бранковини, ту су сукоби у Туларима и Новацима. Мића се исказао у минирању моста на Добрави, у селу Рибари, када је нападнута велика колона Немаца, па у Грабовици где је, хладнокрвно, изашао пред Немце на 50 метара да би осуо паљбу на њих.
Долази хладна зима и већина бораца се враћа кућама, док мали број остаје да се крије по шумама Повлена, Маљена и Сувобора, бежећи од немачких и четничких потера. Једно време имали су ослобођену територију Коцељеве, где су функционисали лечилиште, народна кухиња и месна власт, све до велике немачке офанзиве када се Подгорска чета готово распала. Ускоро, доноси се одлука о повлачењу преко реке Дрине у Босну.
– У марту 1942. године око 80 људи из ових покрета упутило се чамцима преко Дрине у Фочу, где је била ослобођена територија и где је био Тито са Врховним штабом. Коцељеваца је било 7, а међу њима и Мића Станојловић. Постоје сведочења да је Мића Станојловић пред Титом играо фудбал у Босни, а Ваљевски партизански одред победио је чувене партизанске руководиоце на Фочанској олимпијади – наводи писац.
Упркос оствареном идеалу да се боре против пошасти фашизма, млади партизани били су мислима везани за свој крај, воћњаке и земљу.
– Када су прешли у Босну, много су патили за Дружетићем, за Подгорином, за шљивама. Људи су писали писма породици, која су путовала месецима, питајући да ли је шљива родила и да ли се крава отелила. То су људи који су били везани за родни крај, игранке и прела. Први пут су се одвојили од куће, од оца, мајке, штале и њиве; патили су за тим.
Подвиг за вечност
Мића Станојловић, у Фочи, при формирању Пратећег батаљона Врховног штаба, постаје командир чете, а историја ће га запамтити као једног од два народна хероја из целог батаљона. Као храбар борац, био је одређен да буде пратња лекарском пару Сими и Олги Милошевић, који су бринули о члановима Штаба. Крајем септембра 1942. године, на путу из Јајца, Мића је предводио колону с храном и рањеницима, када су налетели на четничку заседу. Сваки метак погодио је Мићу у груди, али он је, упркос убојним ранама, наставио да пуца како би спасио остале.
– Место догађаја, иако историјски непоуздано, по неким изворима било је Млиниште, а по другим Оштрељ код Мркоњић града. Дошло је до пушкарања, а Мића је штитио одступницу. Иако погођен у груди са пет метака, наставио је да пуца како би доктори могли да побегну. На запрежним колима носили су рањенике, а помоћ Треће скадарске бригаде стигла је касно, Мића је већ био мртав – истиче Драган Ђермановић.
Сахрана је била величанствена, у присуству значајних бораца, укључујући и самог Јосипа Броза Тита. Ово сведочи о Мићиној храбрости и величини, а говор у част младог јунака одржали су Александар Ранковић и Лука Стевић, који му је посветио дирљиве речи:
„О, Мићо, наш лепи цвете! Украдоше те крволоци из наше лепе саксије Подгорине.“
Повратак кући
После рата, његови најбољи другови, уз подршку Општине Коцељева и Савеза бораца, пренели су Мићине посмртне остатке и одали му почаст постављањем бисте у спомен-парку поред Дома културе 1958. године. Ова церемонија протекла је уз највеће почасти.
– На слици снимљеној током похрањивања посмртних остатака у Коцељеви могу се видети угледна војна лица, као што су Богосав Митровић Шумар, Раде Ристановић, Милентије Иванковић, Мића Јеремић, Мића Јанковић, Влада Зечевић и многи други – објашњава најпознатији коцељевачки хроничар.
Мића Станојловић остаје упамћен као највећи херој, а Основна школа у центру Коцељеве с поносом носи његово име.
Из серијала ЗНАМЕНИТИ КОЦЕЉЕВЦИ. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Коцељева. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
