Šezdesetih godina prošlog veka, kada se pod naletom industrijske robe mnoge zanatske radnje u Šapcu gase, u šeširdžijskoj radionici majstora Matije Radoša radilo se punom parom. Muški, ženski, dečiji šeširi i kape svih vrsta izlazili su iz njegove radnje u Ulici Nebojše Jerkovića, današnjoj Mačvanskoj, na glavama Šapčana i mušterija iz cele bivše Jugoslavije. Matija i njegov sin Luka Radoš, poslednje su šabačke šeširdžije, a priča o njihovom zanatu duga je nekoliko decenija.
Šeširi Matije Radoša stizali su u sve krajeve Republike (Foto: privatna arhiva)
Sa samo 12 godina iz Ledenica kod Bosanskog Šamca 1934. godine došao je u Sremsku Kamenicu da uči zanat kod čuvenog majstora Fotivec Antuna, vlasnika fabrike šešira u Novom Sadu. Nakon završenog tekstilnog smera u novosadskoj Školi učenika u privredi, radio je punih 12 godina u vršačkoj fabrici šešira. Na ovom mestu upoznao je svoju buduću suprugu Magdalenu sa kojom dolazi u Šabac. Tako mu je ostao nadimak – kada bi neko došao izdaleka i želeo da kupi šešir, slali bi ga kod Mate Prečanina, ne zato što je bio prek, naprotiv, već jer je došao sa druge strane Save.
Matija Radoš u svojoj radnji sedamdesetih godina (Foto: privatna arhiva)
U Šapcu je 1954. godine otvorio radionicu za izradu šešira u Masarikovoj, potom u ulici Vere Blagojević – danas Mare Lukić Jelesić, a lokal u kom je prodavao robu kupio je u ulici Nebojše Jerkovića 11.
Matija i Luka Radoš u svojoj radnji (Foto: privatna arhiva)
Iako je procedura pravljenja šešira veoma složena, Mato i Magdalena u početku su ih radili ručno, kod kuće, a kasnije su u dvorištu sazidali veću radionicu. Vremenom su uspeli da kupe brojne kalupe, presu, šivaću mašinu i sav potreban alat. Materijal za izradu šešira, odnosno tuljke su kupovali u fabrici „Begej“, a slamene šešire u Mengešu u Sloveniji. Iako nisu imali radnika, za jedan dan su pravili i do 40 šešira.
Radnja je postojala do 2006. godine (Foto: privatna arhiva)
Prodavali su pretežno muške, ženske i dečje šešire. U ponudi su bile i beretke, ruske kape i kačketi. U to vreme popularni su bili šeširi različitih i egzotičnih materijala – od dlake australijskog zeca, ili oni kvalitetniji od dabrove i kamilje dlake. Ipak su najzastupljeniji bili slameni letnji i „meklaud“ šeširi, koje je majstor Mato izrađivao po ugledu na zaštitni znak popularnog šerifa Meklauda.
Pre rata šeširi su bili modni detalj, a u posleratnom periodu nosili su se iz praktičnih razloga, tako da je Mato imao mušterije iz Makedonije, Slovenije, cele Srbije, Mačve, Pocerine i naravno iz samog grada. Nikada se nije reklamirao, jer mu je posao išao dobro i svi su znali za njega.
Veliki majstor svog zanata (Foto: privatna arhiva)
Robu je prodavao na okolnim seoskim i šabačkom vašaru, kao i na beogradskom velikom sajmu. U gradu nije bilo više šeširdžija, a muški šeširi mogli su se kupiti još jedino u Begejevoj prodavnici u prodavnici u glavnoj ulici,ali tu je već reč o industrijskoj robi.
Veliku ljubav prema zanatu preneo je na sina Luku, koji je pravljenje šešira, uz oca vrsnog majstora, izučavao odmalena. U radionici je zvanično počeo da posluje 1971. godine.
Sa prestankom rada fabrike „Begej“ oprema za izradu šešira otežano se nalazila, jedino još u inostranstvu, što je podiglo cenu šešira i smanjilo broj mušterija. Prodaja se ubrzo svela na vašarsku trgovinu, koja je često donosila minimalnu zaradu, a samim tim se i ova radionica sa dugogodišnjom tradicijom postepeno gasila.
Ono što je sačuvano od opreme (Foto: Narodni muzej „Šabac“)
Devedesetih godina prošlog veka, kriznih u svakoj delatnosti, Radoševa prodavnica radila je sa prekidima. Sin Luka je u asortiman uvodio i konfekcijsku robu, jer se od prodaje šešira nije moglo živeti.
Nažalost, neka bolja vremena za šeširdžijski zanat nisu došla. Majstor Mato je preminuo 2000. godine, a sin Luka je zbog drastično smanjenog obima posla bio primoran da 2006. godine zatvori radnju. Po prestanku proizvodnje šešira i zatvaranju prodavnice, deo Matijinog šeširdžijskog alata otkupio je beogradski šeširdžija Goran Milošević, vlasnik radnje u Balkanskoj ulici. Jedan deo alata je, na sreću, našao svoje mesto u Narodnom muzeju u Šapcu da svedoči o vremenu u kom je Šabac imao svog šeširdžiju.
Izvor: „Posleratne šabačke šeširdžije“, Aleksandra Jovanović
