Љубитељи староградске кафанске музике воле да кажу да Американци имају Елу Фицџералд, а ми Софку Васиљковић Николић. И заиста, ова Шапчанка, отпевавши својим раскошним и упечатљивим гласом чувену „Цојле Манојле“, доказала је да за светску славу нису битни текст ни врста музике, него таленат. Једна од најпознатијих, „Јахорина“, донела јој је Златну потковицу у Паризу и титулу најтиражније певачице Европе, одмах после Енрика Кaруза.
Родила се 1907. године. Почела је да пева са непуних 14 на вашарима у Мачви, а са 17 већ је снимила прву плочу у Берлину. Сиромашна девојчица из Табановића крај Шапца убрзо ће постати музичка звезда старе Југославије између два светска рата.
На почецима је певала у Зворнику, а у Мостару, граду севдаха, са сетом ће је слушати Дучић и Шантић, који је, како тврде, плакао када му је први пут отпевала стихове његове „Емине“.
Ређала је тријумф за тријумфом. Имала је изузетну харизму. Њени велики обожаваоци, али и пријатељи из Скадарлије били су Бранислав Нушић, Раша Плаовић, Жанка Стокић, Тин Ујевић, Милоје Живановић, Добрица Милутиновић. Присећајући се некадашњег београдског клуба познатих, Софка је говорила:
„Нушића се сећам по духовитости. Чим бих села за његов сто испричао би нешто што је било довољно да се смејемо цело вече. Доводио ме је у ситуацију да сам се мучила како да се уздржим од смеха када га погледам за време песме. Никад није поновио стари штос. Био је непресушни извор шала и досетки.”
Била је несумњиво прва наша естрадна звезда, а у кафанама широм државе није се могло наћи место када би тамо певала Софка Николић. А цена њених ангажмана није била мала; била је плаћена као врхунски оперски певачи, чак и више. Снимила је око 200 песама на чак 100 плоча.
– Пре Софке, кафанске певачице су биле веома мало заступљене на носачима звука. Софка Николић је била прва певачица која је снимила у низу 16 песама, и неке песме су први пут снимљене као што је њена песма „Сву ноћ млада, објаснио је за РТС, приликом најаве књиге о Софки, њен биограф Саша Спасојевић.
Са својим другим мужем Пајом Николићем и њиховим оркестром, низала је успешна гостовања од Београда, преко Сарајева, Загреба па све до Беча, Париза, Москве, Рима, Лондона и других метропола. Чудо у музичком свету, засипана је аплаузима од београдске Скадарлије, до париске Олимпије и Холивуда.
Први пут Софкино певање преношено је преко радио-таласа 11. децембра 1929. године на Радио Београду из кафане „Крагујевац“. Ти наступи су, тврде њени биографи, били слушанији него преноси утакмица фудбалске репрезентације Краљевине Југославије.
– Она је била и гост Радио Београда на првој годишњици, и то је емисија која је ишла у етар. Преносиле су и радио-станице по Немачкој, Будимпешта, Беч, Берлин, тако да се Софкин глас чуо малтене у пола Европе“, за националну телевизију изјавио је Спасојевић, који је написао њен животопис под називом „Софка – дерт и сузе краљице народне музике“.
Уметница која је отпевала „Кад би знала, дилбер Стано“ „Зоне, мори Зоне“ и „Чујеш, секо“ дружила се са чувеном певачицом и плесачицом Жозефином Бекер.
– Замислите дете које има 8 година, и деда ми обичном оловком црта жену уфрћкане косе и њену сукњу од бананица. Онда ми је објаснио да је она црнкиња која се дружила са Софком, да је носила сукњу од банане и волела је много мог деду. Причао је да су сарађивале и организовале хуманитарне акције – рекла је за Дистрикт Шапчанка Софка Васиљковић, певачицина унука, која са поносом носи њено име.
Са првим мужем Илијом Марковићем врло млада добила је кћерку Марицу (Мариолу), за коју је и поред светске каријере, била неизмерно везана. Због ћеркине трагедије њен глас је утихнуо у пуној снази, у 33. години. Док је песмом увесељавала посетиоце Бање Ковиљаче, где је пунила сале „Кур салона“, кафане „Јадар“, Хотела „Подриње“, њена ћерка Мариола се у бањском санаторијуму борила за живот, и нажалост, ту борбу изгубила у седамнаестој години, када је преминула од туберкулозе.
Ћерку је сахранила у оближњој Бијељини, а због превелике туге, да би јој била ближе, купила је кућу преко пута гробља Пучиле. Повремено се враћала у Београд, али познаваоци њеног живота тврде да то није била стара Софка.
– Имала сам 21. годину када сам је упознала, то је било 1976. године. Мајка и ја улазимо у једно двориште са пуно цвећа, ту је једна мала кућица и у њој моја бака Софка. У односу на оно што сам читала, слушала и замишљала о њој, тешко ми је било то да повежем. Пред собом видим само једну старицу, скрхану болом, која нема више снаге. Причала ми је своје догодовштине, али и то да ју је највише болело што је изгубила дете. То јој је и било стало да са нама подели, све остало, сјај и беда тог њеног живота, није било занимљиво тада. Ништа је више није интересовало. Оно што је поделила са нама је туга – присетила се Софкина имењакиња драгоцених сусрета.
Умрла је 1982. године у Бањи Ковиљачи, на истом месту где и кћерка Мариола. Сахрањена је у Бијељини, у заједничкој гробници.
Иза жене која је српску народну музику прославила широм Европе и све до Америке, није остало много. Име једне улице у Бијељини, мурал са њеним ликом у овом граду, фотографије слабе резолуције, плоче, али најдрагоценије – снимци њеног гласа који немају цену. И после свега поштоваоци њене уметности широм бивше велике државе коментаришу са одушевљењем ове песме, пореде старо и ново, и уживају у ономе што је једна Шапчанка створила пре једног века.
