Жене у мањим опшинама у Србији, нажалост, немају све оно што и жене у граду. У недостатку друштвених, културних и рекреативних окупљања даме теже другачијем животу у урбаним местима или се мире са датом ситуацијом. Како пресељење у велики град није једино решење, важно је пронаћи начин да се и сеоске и приградске средине активирају на овом плану.
Одговор на овај проблем покушавају да дају жене Општине Богатић окупљење у Удужењу „Јога центар Богатић“ које се бави унапређењем и промоцијом здравља, знања, спорта и културе. За почетак кренуле су са јогом, коју су, и поред бројних предрасуда, жене радо прихватиле. Овог лета оне су имале времена за рекреацију у природи, размену мишљења, бригу за сопствено здравље и живот најмлађих.
“Годинама уназад радимо промоцију здравља и спорта. Бавимо се едукацијом и родитеља и деце. Ту су се појавиле и мајке као активни чланови. Препознали смо да је проблем у руралним срединама угроженост жена у постгенеративном периоду и трећем добу. Радимо периодично и са њима, каже Сања Давидовић, сертификована инструкторка Јога центра у Богатићу.
Тако показују да им је доступно много тога што и женама у граду. Све друго, по мишљењу психолога Снежане Ласло зависи искључиво од њих.
“У потпуности је тачна пословица која каже да на жени леже три стуба куће, а на мушкарцу један. Ми то све осећамо на својим плећима јер од нас зависи како ће се мушкарци и остали чланови домаћинства према нама поставити. Ако ми умемо себе да ценимо, онда ћемо то умети и другима да наметнемо ”, објашњава Снежана.
То мишљење дели и Надежда Мандић, млада фармацеуткиња, која за себе каже да се тек придружила свету одраслих.
“Моје виђење положаја жена у друштву, јесте да првенствено од жене зависи како ће се поставити у целој ситуацији, колико ће се борити и поштовати себе и своје потребе”, каже Надежда.
Економска независност један је од фактора који умногоме помаже женама да се изборе за своју слободу и учешће у другим активностима ван куће. Оне много лакше препознају, али и задовољавају своје потребе.
“Много зависи од тога колико је жена финансијски самостална и колико може да се избори у породици за свој статус. Много жена не познаје своје жеље и потребе, него живе по обрасцу куће у коју су се удале”, напомиње инструкторка.
На путу до равноправности бројне су препреке, посебно у руралним крајевима, а снага да се превазиђу налази се у мушкарцима и женама, равноправно.
“Све моје другарице су запослене, равноправне у одлучивању, али економски независне, што свакако даје ветар у леђа, закључује Славица Дамњановић, физиотерапеут и једна од чланица Удружења. Она додаје да су незаобилазне активности ње и њених сарадница дружења и путовања викендом, и да на најбољи могући начин користе све слободно време којим располажу.
Ипак, оно што има Мачванска равница, тешко се може заменити било чиме, тако да се овде улогама не придаје велики значај. Већина ових жена је сагласна да је пут ка равноправности процес који тече и за који је потребно време. Важно је да имају права која су многима ускраћена и која им је подарила природа, што не би требало мешати са привилегијама. И младе и старе, мишљења су да породичне обавезе није згорег поделити, а да сви имају право на опуштање и рекреацију. А живот у Богатићу, како кажу, све им то омогућује.
“Са позиције жене и мајке мислим да је Богатић средина боља од градске, у смислу приступу здравијој храни, околини. Слободно можемо децу увече да пустимо саму. У сталном смо додиру са земљом и природом, истиче психолошкиња Снежана Ласло. Она тврди да је питање урбаног и руралног само стање ума, што оне јогом покушавају да доведу у равнотежу.
И на јоги и ван тренинга то им се и пружа, као и друштвени живот, који често не користе у пуном капацитету јер цене своју улогу жене и мајке, које ни са чим не би мењале.
Текст је настао у оквиру пројекта који је суфинансиран из буџета општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.