Како изгледа бити најбољи поштар, то зна Љубиша Вуковић из Шапца који је ову титулу понео за последњи квартал 2020. године. Никада није тражио друго радно место, нити повишицу, а они који га познају кажу да је то признање заслужио.
Љубишу Вуковића у скоро сваком дому дочекују са осмехом, чак и када у торби није пензија. Због тога је он за њих најбољи поштар.
Потврда за то је и признање које је добио као један од четворице најбољих поштара у Србији за последњи квартал 2020. године.
– Нисам очекивао. Радим као и сада, и зове ме шеф. Каже: “Имам да ти кажем једну лепу вест. Сад су ми јавили, проглашен си за најбољег поштара у Србији.” И он се смеје, не знам да ли је стварно – прича Љубиша.
Препоручио га је садашњи, али и минули рад.
– Никакве захтеве није имао да прелази на ново радно место, више вредновано. Задовољан је својим послом, на њега ниједна рекламација никада није стигла, а мењао је рејоне разне по граду. Где год је радио, свугде су са њим били задовољни – каже Адам Алексић, помоћник директора Регионалне радне јединице.
То потврђују и у шабачком насељу Камичак где пошту дели од марта 1999. године.
– Баш смо срећни што је изабран за најбољег поштара, он заиста то заслужује. Диван човек – прича Мирјана Радовановић.
Овај посао ради три пуне деценије. У почетку је разврставао пошту, а онда кренуо по терену. Како је било на почетку, тако је и данас, по сунцу, киши, снегу, јер пошта мора стигне на врèме.
– Долазио сам мокар кући. Некад ципеле буду пуне воде. Али све то иде у рок службе – не жали се он.
Бицикло му је превозно средство, јер другачије не би могао.
– Да идем пешке не бих могао јер ми је торба пуна поште. То је све сложено по улицама, ја убацим у бицикл и крећем. То ми значи да не носим на леђима, отишла би ми кичма – објашњава.
Скромност и стрпљење се исплатило, иако увек није било лако. Међутим, он памти само лепо и баш тако приступа свом послу да би сви били задовољни.
