КАМИЧКОМ ЈЕ НЕКАДА ТЕКЛО МЛЕКО, А ДА ЛИ ЋЕМО МЕД ИКАД ДОЧЕКАТИ?!

На Камичком мосту завршавала се Мачва и почињао је град. Ово некада живо трговачко и занатлијско језгро, са великим бројем кафана и дућана, слика је друштвеног живота и некадашње урбанизације Шапца од друге половине 19. века наовамо. Мост којим су намирнице допремане у град, странци га рушили и поправљали, а на крају власти поклониле, прича је за себе. На камичком корзоу млади су се окупљали, певали, купали, пецали и улазили у кавге због лепих девојака. Неки су најлепше разговоре водили под липом, крај чувене артерске чесме. Кад се све кафане затворе, најсласнији бурек јео се у камичким бурегџиницама. Чак је и млеко текло Камичком, сећају се најстарији мештани, а на обећани мед још увек се чека.

Већ име главне улице Камичка указује на важан положај овог дела града, јер се њом долазило из Мачве и у њу враћало, будући да у најранија времена сеоском становништву није било дозвољено насељавање у граду. Након рата понела је име Небојше Јерковића по хероју народноослободилачке борбе.

До момента када је поново постала Мачванска, читав Шабац, па и Камичак задесиле су велике друштвене, урбанистичке и привредне промене.
Међу прва три градска насеља
Насеље Камичак настало је у време српских устанака, с почетка 19. века, када се због повећаног броја народа град ширио. Досељеници и избеглице населили су најпре простор преко раскршћа Баира, и тај део назван је Нова чаршија. Убрзо затим насељава се и десна обала потока Камичак према Мајуру. Са изградњом камичке ћуприје отворен је пут ка Мачви. Тако се, наводи Љубомир Павловић у књизи “Из живота града Шапца”, по први пут у историји град проширио мимо вековног простора, изван паланке и Баира.
Камичак је убрзано учествовао у првој урбанизацији града од 1830. до 1836. године, па је као и други нови крајеви Шапца био насељен кућама од једноставног материјала. Међу првим насељима је шездесетих година 19. века добио и калдрму.

У троуглу улица Краља Милана, Мачванске улице и кафане Девет дирека (данас је ту зграда Банке Интеза) била је Мачванска или Житна пијаца, на којој су углавном продаване житарице и шљиве које су из Шапца одлазиле у европске градове. Заузимала је простор између данашњег паркића и старе аутобуске станице и имала је бунар, па се деоница од центра до Мачванске пијаце називала „до бунара“, за део до камичке ћуприје говорило се „од бунара“, а даље је било Мајурско поље.

Мачванска улица, поред Баира, Карађорђеве, Поп Лукине, Јевремове и Масарикове улице, чинила је насеобину првог реда у урбанистичким плановима с почетка 20. века и након Првог светског рата. Године 1923. улица од камичког моста до изласка из града названа је именом Војводе Путника. Некадашњи Табановачки пут је постао Хајдук Станкова. Између два рата општина је одлучила да се простор око Мачванске пијаце назове Трг краља Александра, али тај назив никада није заживео.

Шабачка река
Речица Камичак уливала се у Бенску бару, која је омеђавала Баир. Нова чаршија и насеље Камичак били су раздвојени Овељачом, а 1809. године прокопан је канал, којим је Овељача делимично исушена. Овим је истовремено регулисано и корито Камичка, преко кога је подигнута ћуприја, њом се ишло за Табановић, а мало даље, паралелним путем за Мајур, Лозницу и Богатић. У речицу Камичак уливала се вода церских канала и носила је према Сави. Директно кроз град је пролазила кроз насеље Камичак, затим кроз пољане, па ободом касарне и излазила је на Стари град, испод мостића све до бране код данашње Аласке колибе.

Камичак је био плитког корита, па је због великих количина снега, киша и нарасле Саве која сече његов ток, умео да набуја, излије се и потопи околину. Није било адекватне канализације, и бројна дворишта у нижем делу насеља тада би била преплављена, а такође и пут Шабац – Лозница. Проблему плављења су се придруживале и подземне воде. Истовремено, у његово корито бацао се разни отпад. Са изградњом Церског ободног канала, који би сакупљо вишак церских вода и усмеравао их око града, речица Камичак затрпана је 1968. године, а претходно је у корито Камичка постављен главни канализациони вод, пише Богдан Секендек у својој књизи „Камичак којег више нема“. Међутим, многи Шапчани су мишљења да је то био погрешан потез, којим је нарушена природна равнотежа овог краја.
У време турске владавине Камичак био плован
Камичак је Турцима био значајан да заштите пловила зими, када река Сава замрзне. Из тог разлога су ширили корито, па је Камичак био плован. До занимљивог открића дошао је Лутво Мемић, власник шабачког биоскопа и дугогодишњи становник Камичка, приликом изградње своје куће код садашњег кружног тока у овом насељу.
– Када сам зидао кућу и радио подрум на почетку Улице Војводе Путника, наишао сам на угљенисане дрвене стубове дубоко у земљи. Питао сам новинара Веселина Крстића откуд то, он се распитао и открио да су се ту највероватније чували турски зимовници, шајке, да се не замрзну на Сави. Турци су прочистили и проширили корито реке, а за ове стубове су везивани бродови и ту се наткривали. Остатке тих стубова које сам нашао при копању подрума сам убетонирао – прича Мемић, велики познавалац историјских прилика у Шапцу.

Чудна судбина Камичког моста
Мост на речици Камичак био је један од најзначајнијих саобраћајних објеката у Шапцу, улаз у град и граница између Мачве и Шапца, а преко њега се одвијао и путни саобраћај са Босном. Овуда су сељаци доносили робу на пијацу, а при преласку моста наплаћивала се мостарина – две паре по човеку или марвинчету. На мосту су биле кантарџије, постављене уредбом, које су мериле тежину робе донете у град.

Гвоздени мост био је широк десетак метара, а држали су га камени носачи на обалама речице. Камена ограда лучног облика била је висока око метар. Имао је пешачке стазе одвојене од коловоза високом металном конструкцијом.
– Метална конструкција је аутентична и неки кажу да је то типски пројекат Ајфела, као што је мост у Зворнику – објашњава Мемић.
При повлачењу аустроугарска војска минирала је мост 1918. године. Наредних пет година стајао је оштећен, са импровизованим прелазом.

У старој штампи 1923. године писало се о проблемима у вези са мостом. У априлу је стигао материјал за мост али није био отворен кредит. “Шабачки гласник” 31. марта исте године објављује: ,,Држава мора и треба да оправи ћуприју на Камичку и она ју је отпочела лањске године оправљати, али кад је било у пола пута на оправци, она је тргла раднике Немце који су је оправљали и тако је на оправци стало.“ У јуну 1923. године објављен је нови текст: ,,Ћуприја на Камичку готова је и јуче је пуштена у саобраћај. Мора се признати да је била врло брзо израђена. Заслуга за ово припада г. Степановићу, вишем инжињеру из Шапца и радницима са болом констатујемо „странцима“. Странци нам руше, странци нам граде!” Мост је освећен и примљен од комисије 23. јула 1923. године, поново наводи Гласник.

У току Другог светског рата на Камичком мосту стражарили су немачки војници. Демонтирали су десни део гвоздене конструкције која је обезбеђивала пешачку стазу да би проширили простор за пролаз својих возила.
Богдан Секендек у својим текстовима наводи да је метална конструкција моста премешента на обале реке Јадар, у Нову Касабу, село у општини Милићи у Босни и Херцеговини, на путу из Власенице према Зворнику.
– Метална конструкција моста дата је српском народу у Босни, као поклон. После ратних догађаја у Босни деведесетих година проширивањем те касабе и реконструкцијом склоњен је овај камички мост и уместо њега преко реке Јадар постављена бетонска конструкција. Дакле, и одатле је склоњен, нема га више – закључује Лутво Мемић.

Са развитком саобраћаја, мост на Камичку је сужавао проходност, па је уклоњен и замењен ширим, каменим. Преко њега се и данас одвија саобраћај, а корито Камичка испод њега је затрпано.
Камичак уништен до непрепознавања у окупаторској казненој експедицији
У Другом светском рату Камичак је потпуно страдао. Шабац је означен као главна устаничка област, па су издата посебна наређења о поступању са становништвом због сарадње са ослободиоцима, а град је затворен за цивилни саобраћај. Чишћење Шапца отпочело је 24. септембра 1941. у 15 часова.
За кратко време страдао је западни део града – Камичак и улице Мачванска, Хајдук Станка, Војводе Путника, Авде Карабеговића и Зеке Буљубаше. Команда је дала официрима и војницима информације да су партизани продрли у ове улице, да су остали у граду у току дана, јер се ту пуцало на немачке патроле. Цео тај део града је запаљен, а на неколико места Немци су сабрали групе људи, жена и деце и стрељали.
– Приликом изградње куће ту сам нашао доста шута, црепа, цигли, то су остаци после казнене експедиције, када је Камичак у Другом светском рату попаљен. У главној камичкој улици становали су махом трговци и занатлије Јевреји – прича Мемић, чија кућа се налази на почетку Улице Војводе Путника, историјски занимљивом месту.
После ових догађаја Камичак је изгубио свој пређашњи изглед ниских стамбених кућа, а у наредном периоду насеље је поново изграђено.

Артерска чесма и липа којих више нема
Артерски бунар код камичке ћуприје побијен је на самом почетку 19. века. Имао је дубину око 80 метара, што је била највећа дубина од свих градскихх артерских бунара. Због квалитета воде, која је била изузетно хладна, а како се причало лековита и добра за кување одређених намирница, многи су чекали у реду код чувене чесме са две луле, на чијем врху се налазио фењер. Липа, под чијим окриљем су мештани чекали, испратила је бројне генерације. Једино су клупице биле пролазне.
– Артерска чесма је постојала пре него што је мост урађен, са десне стране када се улази у град, на месту где се сада налази бензинска пумпа. Морало се чекати на ред јер је вода била прилично дубока и млаз је био танак. За то време све догодовштине које чаршију интересују се чују, било је и ашиковања, окупљања, свега. Било је и других артерских чесми у граду, али ова је била посебна јер је била дубока, хладна и, како се причало, лековита и добра за кување пасуља.  Једно лепо место – сећа се Лутва Мемић.

Камичком је текло млеко, а било је обећања да ће потећи и мед
Анегдота коју старији мештани радо препричавају и данас, у вези је са млеком које је текло Камичком. Наиме, сплетом околности испуњен је део обећања тадашњег одборника у градској скупштини Александра Павловића да ће у време његовог мандата Камичком тећи мед и млеко. Због млекарске неуспеле подвале обистинило се ово прво.
– Мој деда је волео да се шали. Када су били избори говорио је народу да бирају њега за одборника јер ће Камичком тада тећи мед и млеко. И заиста се обистинио део обећања. Млекаџије су доносиле млеко у град, а санитарна комисија је била на Камичком мосту, па је након хемијске анализе утврђен велики проценат воде у млеку. Кад је инспекција видела да је разблажено, просуто је млеко и Камичак се заиста белео. Од тад је остала изрека да Камичком тече млеко – прича његов унук и имењак доктор Александар Павловић.

Занатлијски и трговачки део града
Богдан Секендек у “Камичак којег више нема” пише да је Камичак упознао као једну трговачко занатлијску целину, део града са доста радњи, кафана и кућа на простору који су тада звали Мала Митровица, јер обично је до улице била радња а онда су се у дубину дворишта ређали станови. Већи део тог дела града био је поплочан турском калдрмом. “У обиљу трговина најзаступљеније биле су бакалнице где су куповали грађани, али и људи из села, нарочито пред велике празнике долазио је домаћин који је куповао на рабош све што му је потребно а после када преда жито то је отплаћивао”, подсећа Секендек.
У низу локала и мајсторских радионица овде су за град и село потребне предмете производиле занатлије свих врста – абаџије, терзије, опанчари, обућари, ћурчије, бербери, бојаџије, колари, пекари, столари, сајџије, крзнари, посластичари, кројачи, ужари, бравари, вуновлачари, сарачи и воскари.
Милосав Живановић од 1952. године становник је Камичка. Кројачку радњу отворио је 1971. године, по повратку из Париза, где је радио и усавршавао у то време популарни занат. На Камичку, а и даље, нема човека, који не зна чика Мишину кројачку радњу.

– Био сам у иностранству 7 година, тамо сам завршио кројење. По повратку сам направио кућу, оженио се и отворио радњу, која је овде и дан данас. Посла је било много. Као шегрт, пре Француске радио сам код мајстора преко пута моје садашње радње. Од 24 кројача колико их је било у Шапцу, овде их је било 8. Сви су имали много посла, посебно пред Нову годину и Божић, пред Први мај, шила су се одела, радили смо и дан и ноћ, морали смо и да одбијамо поруџбине. Опанчари, шустери, абаџије, крзнари, бербери, мајстори за бицикле, све је било овде. Постепено је дошло такво време да се одела увозе из Турске и Румуније и посао је полако опадао, нестало је материјала, са пропадањем домаћих текстилних фабрика. Онда смо се пребацили на преправке – прича кројач.

Стање у занатској производњи променио је продор конфекцијске и индустријске робе, домаће и из увоза. Занатлије су полако гасиле своје послове, а у њихове локале усељаване су трговинске радње. Тако је овај, искључиво занатлијски део града постао трговински – углавном се купује и продаје. Изузетак су малобројне занатске радње.
– На месту моје радње, у истом објекту, који је стар отприлике читав век била је чувена Чика Тривина пекара, која је имала велику традицију – прича власник стаклорезачке радње Игор Орозовић, који послује у објекту старом читав век, и како каже, не жели да мења аутентични дух старине.

Од Девет дирека до Камичког моста
Камичак је густо изграђен и насељен део града, а најпознатији по томе да је у другој половини 19. века од кафане Девек дирека  до Камичког моста било чак 36 кафана, што је импозантан број угоститељских објеката на једном насељеном простору. Свака друга кућа имала је подрум и собе за смештај за људе са села, који су ујутру рано ишли на пијац. Све то је утицало на богат и развијен друштвени живот на Камичку.
– Најважније место на Камичку некада је био мост, поготово увече за нас млађе. Док су старији седели у кафанама, ми смо се купали у реци, старији момци су седели као на корзу, па пошаљу нас дечаке код баба Нате по цигаре, слушали смо њихове приче. Причали смо, шалили се, певали, па се и тукли јер туда су пролазиле и лепе девојке. Постојао је и фудбалски клуб Камичак, па смо ишли на утакмице – сећа се кројач Миша Живановић.

Чувене бурегџијске радње на Камичку радиле су целу ноћ. Када се затворе кафане, овде се долазило на свеж бурек, па тек онда на починак. Било је далеко живље место него било где у граду, тврде они који су младост провели на простору над затрпаном шабачком реком.

ИЗВОРИ: “Камичак којег више нема”, Богдан Секендек
“Из живота града Шапца”, Љубомир Павловић
“Шабац у прошлости” 3. том, Станоје Филиповић
Годишњак Међуопштинског историјског архива, број 17: “Урбанистичко-архитектонско комунални развој Шапца”

Из серијала „ШАБАЦ – ОД МАЛОГ ПАРИЗА ДО ЧИВИЈАШКЕ РЕПУБЛИКЕ”. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Шапца. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?