Na Kamičkom mostu završavala se Mačva i počinjao je grad. Ovo nekada živo trgovačko i zanatlijsko jezgro, sa velikim brojem kafana i dućana, slika je društvenog života i nekadašnje urbanizacije Šapca od druge polovine 19. veka naovamo. Most kojim su namirnice dopremane u grad, stranci ga rušili i popravljali, a na kraju vlasti poklonile, priča je za sebe. Na kamičkom korzou mladi su se okupljali, pevali, kupali, pecali i ulazili u kavge zbog lepih devojaka. Neki su najlepše razgovore vodili pod lipom, kraj čuvene arterske česme. Kad se sve kafane zatvore, najslasniji burek jeo se u kamičkim buregdžinicama. Čak je i mleko teklo Kamičkom, sećaju se najstariji meštani, a na obećani med još uvek se čeka.
Kamički most, porušen za vreme Prvog svetskog rata. Na slici je i lipa ispod koje je kamička arterska česma (Izvor: privatna arhiva)
Već ime glavne ulice Kamička ukazuje na važan položaj ovog dela grada, jer se njom dolazilo iz Mačve i u nju vraćalo, budući da u najranija vremena seoskom stanovništvu nije bilo dozvoljeno naseljavanje u gradu. Nakon rata ponela je ime Nebojše Jerkovića po heroju narodnooslobodilačke borbe.
Od Drugog svetskog rata nosila ime po Nebojši Jerkoviću (Foto: Distrikt)
Do momenta kada je ponovo postala Mačvanska, čitav Šabac, pa i Kamičak zadesile su velike društvene, urbanističke i privredne promene.
Među prva tri gradska naselja
Naselje Kamičak nastalo je u vreme srpskih ustanaka, s početka 19. veka, kada se zbog povećanog broja naroda grad širio. Doseljenici i izbeglice naselili su najpre prostor preko raskršća Baira, i taj deo nazvan je Nova čaršija. Ubrzo zatim naseljava se i desna obala potoka Kamičak prema Majuru. Sa izgradnjom kamičke ćuprije otvoren je put ka Mačvi. Tako se, navodi Ljubomir Pavlović u knjizi „Iz života grada Šapca“, po prvi put u istoriji grad proširio mimo vekovnog prostora, izvan palanke i Baira.
Kamičak je ubrzano učestvovao u prvoj urbanizaciji grada od 1830. do 1836. godine, pa je kao i drugi novi krajevi Šapca bio naseljen kućama od jednostavnog materijala. Među prvim naseljima je šezdesetih godina 19. veka dobio i kaldrmu.
Mačvanska pijaca (Izvor: Međuopštinski istorijski glasnik Šabac)
U trouglu ulica Kralja Milana, Mačvanske ulice i kafane Devet direka (danas je tu zgrada Banke Inteza) bila je Mačvanska ili Žitna pijaca, na kojoj su uglavnom prodavane žitarice i šljive koje su iz Šapca odlazile u evropske gradove. Zauzimala je prostor između današnjeg parkića i stare autobuske stanice i imala je bunar, pa se deonica od centra do Mačvanske pijace nazivala „do bunara“, za deo do kamičke ćuprije govorilo se „od bunara“, a dalje je bilo Majursko polje.
Na mestu Mačvanske pijace nalazila se stara autobuska stanica, srušena 1980. godine (Izvor: D. Čvorić, Međuopštinski istorijski arhiv Šabac)
Mačvanska ulica, pored Baira, Karađorđeve, Pop Lukine, Jevremove i Masarikove ulice, činila je naseobinu prvog reda u urbanističkim planovima s početka 20. veka i nakon Prvog svetskog rata. Godine 1923. ulica od kamičkog mosta do izlaska iz grada nazvana je imenom Vojvode Putnika. Nekadašnji Tabanovački put je postao Hajduk Stankova. Između dva rata opština je odlučila da se prostor oko Mačvanske pijace nazove Trg kralja Aleksandra, ali taj naziv nikada nije zaživeo.
Ceo prostor je trebalo da se zove Trg kralja Aleksandra (Foto: Distrikt)
Šabačka reka
Rečica Kamičak ulivala se u Bensku baru, koja je omeđavala Bair. Nova čaršija i naselje Kamičak bili su razdvojeni Oveljačom, a 1809. godine prokopan je kanal, kojim je Oveljača delimično isušena. Ovim je istovremeno regulisano i korito Kamička, preko koga je podignuta ćuprija, njom se išlo za Tabanović, a malo dalje, paralelnim putem za Majur, Loznicu i Bogatić. U rečicu Kamičak ulivala se voda cerskih kanala i nosila je prema Savi. Direktno kroz grad je prolazila kroz naselje Kamičak, zatim kroz poljane, pa obodom kasarne i izlazila je na Stari grad, ispod mostića sve do brane kod današnje Alaske kolibe.
Bair, Nova čaršija i Kamičak tri najveća naselja (Izvor: Godišnjak arhiva br. 17)
Kamičak je bio plitkog korita, pa je zbog velikih količina snega, kiša i narasle Save koja seče njegov tok, umeo da nabuja, izlije se i potopi okolinu. Nije bilo adekvatne kanalizacije, i brojna dvorišta u nižem delu naselja tada bi bila preplavljena, a takođe i put Šabac – Loznica. Problemu plavljenja su se pridruživale i podzemne vode. Istovremeno, u njegovo korito bacao se razni otpad. Sa izgradnjom Cerskog obodnog kanala, koji bi sakupljo višak cerskih voda i usmeravao ih oko grada, rečica Kamičak zatrpana je 1968. godine, a prethodno je u korito Kamička postavljen glavni kanalizacioni vod, piše Bogdan Sekendek u svojoj knjizi „Kamičak kojeg više nema“. Međutim, mnogi Šapčani su mišljenja da je to bio pogrešan potez, kojim je narušena prirodna ravnoteža ovog kraja.
U vreme turske vladavine Kamičak bio plovan
Kamičak je Turcima bio značajan da zaštite plovila zimi, kada reka Sava zamrzne. Iz tog razloga su širili korito, pa je Kamičak bio plovan. Do zanimljivog otkrića došao je Lutvo Memić, vlasnik šabačkog bioskopa i dugogodišnji stanovnik Kamička, prilikom izgradnje svoje kuće kod sadašnjeg kružnog toka u ovom naselju.
– Kada sam zidao kuću i radio podrum na početku Ulice Vojvode Putnika, naišao sam na ugljenisane drvene stubove duboko u zemlji. Pitao sam novinara Veselina Krstića otkud to, on se raspitao i otkrio da su se tu najverovatnije čuvali turski zimovnici, šajke, da se ne zamrznu na Savi. Turci su pročistili i proširili korito reke, a za ove stubove su vezivani brodovi i tu se natkrivali. Ostatke tih stubova koje sam našao pri kopanju podruma sam ubetonirao – priča Memić, veliki poznavalac istorijskih prilika u Šapcu.
Granica Mačve i Šapca (Foto: Distrikt)
Čudna sudbina Kamičkog mosta
Most na rečici Kamičak bio je jedan od najznačajnijih saobraćajnih objekata u Šapcu, ulaz u grad i granica između Mačve i Šapca, a preko njega se odvijao i putni saobraćaj sa Bosnom. Ovuda su seljaci donosili robu na pijacu, a pri prelasku mosta naplaćivala se mostarina – dve pare po čoveku ili marvinčetu. Na mostu su bile kantardžije, postavljene uredbom, koje su merile težinu robe donete u grad.
Izgrađen posle miniranja u Prvom svetskom ratu (Izvor: Šabac u prošlosti 4. tom)
Gvozdeni most bio je širok desetak metara, a držali su ga kameni nosači na obalama rečice. Kamena ograda lučnog oblika bila je visoka oko metar. Imao je pešačke staze odvojene od kolovoza visokom metalnom konstrukcijom.
– Metalna konstrukcija je autentična i neki kažu da je to tipski projekat Ajfela, kao što je most u Zvorniku – objašnjava Memić.
Pri povlačenju austrougarska vojska minirala je most 1918. godine. Narednih pet godina stajao je oštećen, sa improvizovanim prelazom.
Tekst o mostu pod nazivom „Zašto“ (Izvor: Šabački glasnik, broj 25)
U staroj štampi 1923. godine pisalo se o problemima u vezi sa mostom. U aprilu je stigao materijal za most ali nije bio otvoren kredit. „Šabački glasnik“ 31. marta iste godine objavljuje: ,,Država mora i treba da opravi ćupriju na Kamičku i ona ju je otpočela lanjske godine opravljati, ali kad je bilo u pola puta na opravci, ona je trgla radnike Nemce koji su je opravljali i tako je na opravci stalo.“ U junu 1923. godine objavljen je novi tekst: ,,Ćuprija na Kamičku gotova je i juče je puštena u saobraćaj. Mora se priznati da je bila vrlo brzo izrađena. Zasluga za ovo pripada g. Stepanoviću, višem inžinjeru iz Šapca i radnicima sa bolom konstatujemo „strancima“. Stranci nam ruše, stranci nam grade!“ Most je osvećen i primljen od komisije 23. jula 1923. godine, ponovo navodi Glasnik.
Most je renoviran (Izvor: Šabački glasnik, broj 63)
U toku Drugog svetskog rata na Kamičkom mostu stražarili su nemački vojnici. Demontirali su desni deo gvozdene konstrukcije koja je obezbeđivala pešačku stazu da bi proširili prostor za prolaz svojih vozila.
Bogdan Sekendek u svojim tekstovima navodi da je metalna konstrukcija mosta premešenta na obale reke Jadar, u Novu Kasabu, selo u opštini Milići u Bosni i Hercegovini, na putu iz Vlasenice prema Zvorniku.
– Metalna konstrukcija mosta data je srpskom narodu u Bosni, kao poklon. Posle ratnih događaja u Bosni devedesetih godina proširivanjem te kasabe i rekonstrukcijom sklonjen je ovaj kamički most i umesto njega preko reke Jadar postavljena betonska konstrukcija. Dakle, i odatle je sklonjen, nema ga više – zaključuje Lutvo Memić.
Nemački vojnici na Kamičkom mostu (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv Šabac)
Sa razvitkom saobraćaja, most na Kamičku je sužavao prohodnost, pa je uklonjen i zamenjen širim, kamenim. Preko njega se i danas odvija saobraćaj, a korito Kamička ispod njega je zatrpano.
Kamičak uništen do neprepoznavanja u okupatorskoj kaznenoj ekspediciji
U Drugom svetskom ratu Kamičak je potpuno stradao. Šabac je označen kao glavna ustanička oblast, pa su izdata posebna naređenja o postupanju sa stanovništvom zbog saradnje sa oslobodiocima, a grad je zatvoren za civilni saobraćaj. Čišćenje Šapca otpočelo je 24. septembra 1941. u 15 časova.
Za kratko vreme stradao je zapadni deo grada – Kamičak i ulice Mačvanska, Hajduk Stanka, Vojvode Putnika, Avde Karabegovića i Zeke Buljubaše. Komanda je dala oficirima i vojnicima informacije da su partizani prodrli u ove ulice, da su ostali u gradu u toku dana, jer se tu pucalo na nemačke patrole. Ceo taj deo grada je zapaljen, a na nekoliko mesta Nemci su sabrali grupe ljudi, žena i dece i streljali.
– Prilikom izgradnje kuće tu sam našao dosta šuta, crepa, cigli, to su ostaci posle kaznene ekspedicije, kada je Kamičak u Drugom svetskom ratu popaljen. U glavnoj kamičkoj ulici stanovali su mahom trgovci i zanatlije Jevreji – priča Memić, čija kuća se nalazi na početku Ulice Vojvode Putnika, istorijski zanimljivom mestu.
Posle ovih događaja Kamičak je izgubio svoj pređašnji izgled niskih stambenih kuća, a u narednom periodu naselje je ponovo izgrađeno.
Spaljeni Kamičak u Drugom svetskom ratu (Izvor: Šabac u prošlosti 4. tom)
Arterska česma i lipa kojih više nema
Arterski bunar kod kamičke ćuprije pobijen je na samom početku 19. veka. Imao je dubinu oko 80 metara, što je bila najveća dubina od svih gradskihh arterskih bunara. Zbog kvaliteta vode, koja je bila izuzetno hladna, a kako se pričalo lekovita i dobra za kuvanje određenih namirnica, mnogi su čekali u redu kod čuvene česme sa dve lule, na čijem vrhu se nalazio fenjer. Lipa, pod čijim okriljem su meštani čekali, ispratila je brojne generacije. Jedino su klupice bile prolazne.
– Arterska česma je postojala pre nego što je most urađen, sa desne strane kada se ulazi u grad, na mestu gde se sada nalazi benzinska pumpa. Moralo se čekati na red jer je voda bila prilično duboka i mlaz je bio tanak. Za to vreme sve dogodovštine koje čaršiju interesuju se čuju, bilo je i ašikovanja, okupljanja, svega. Bilo je i drugih arterskih česmi u gradu, ali ova je bila posebna jer je bila duboka, hladna i, kako se pričalo, lekovita i dobra za kuvanje pasulja. Jedno lepo mesto – seća se Lutva Memić.
Na mestu benzinske stanice nalazila se česma sa lipom (Foto: Distrikt)
Kamičkom je teklo mleko, a bilo je obećanja da će poteći i med
Anegdota koju stariji meštani rado prepričavaju i danas, u vezi je sa mlekom koje je teklo Kamičkom. Naime, spletom okolnosti ispunjen je deo obećanja tadašnjeg odbornika u gradskoj skupštini Aleksandra Pavlovića da će u vreme njegovog mandata Kamičkom teći med i mleko. Zbog mlekarske neuspele podvale obistinilo se ovo prvo.
– Moj deda je voleo da se šali. Kada su bili izbori govorio je narodu da biraju njega za odbornika jer će Kamičkom tada teći med i mleko. I zaista se obistinio deo obećanja. Mlekadžije su donosile mleko u grad, a sanitarna komisija je bila na Kamičkom mostu, pa je nakon hemijske analize utvrđen veliki procenat vode u mleku. Kad je inspekcija videla da je razblaženo, prosuto je mleko i Kamičak se zaista beleo. Od tad je ostala izreka da Kamičkom teče mleko – priča njegov unuk i imenjak doktor Aleksandar Pavlović.
Kozaračko kolo za vreme izbora 1950. u Ulici Nebojše Jerkovića (Izvor: Međuopštinski istorijski arhiv)
Zanatlijski i trgovački deo grada
Bogdan Sekendek u „Kamičak kojeg više nema“ piše da je Kamičak upoznao kao jednu trgovačko zanatlijsku celinu, deo grada sa dosta radnji, kafana i kuća na prostoru koji su tada zvali Mala Mitrovica, jer obično je do ulice bila radnja a onda su se u dubinu dvorišta ređali stanovi. Veći deo tog dela grada bio je popločan turskom kaldrmom. „U obilju trgovina najzastupljenije bile su bakalnice gde su kupovali građani, ali i ljudi iz sela, naročito pred velike praznike dolazio je domaćin koji je kupovao na raboš sve što mu je potrebno a posle kada preda žito to je otplaćivao“, podseća Sekendek.
U nizu lokala i majstorskih radionica ovde su za grad i selo potrebne predmete proizvodile zanatlije svih vrsta – abadžije, terzije, opančari, obućari, ćurčije, berberi, bojadžije, kolari, pekari, stolari, sajdžije, krznari, poslastičari, krojači, užari, bravari, vunovlačari, sarači i voskari.
Milosav Živanović od 1952. godine stanovnik je Kamička. Krojačku radnju otvorio je 1971. godine, po povratku iz Pariza, gde je radio i usavršavao u to vreme popularni zanat. Na Kamičku, a i dalje, nema čoveka, koji ne zna čika Mišinu krojačku radnju.
Diplomu stekao u Parizu (Foto: Distrikt)
– Bio sam u inostranstvu 7 godina, tamo sam završio krojenje. Po povratku sam napravio kuću, oženio se i otvorio radnju, koja je ovde i dan danas. Posla je bilo mnogo. Kao šegrt, pre Francuske radio sam kod majstora preko puta moje sadašnje radnje. Od 24 krojača koliko ih je bilo u Šapcu, ovde ih je bilo 8. Svi su imali mnogo posla, posebno pred Novu godinu i Božić, pred Prvi maj, šila su se odela, radili smo i dan i noć, morali smo i da odbijamo porudžbine. Opančari, šusteri, abadžije, krznari, berberi, majstori za bicikle, sve je bilo ovde. Postepeno je došlo takvo vreme da se odela uvoze iz Turske i Rumunije i posao je polako opadao, nestalo je materijala, sa propadanjem domaćih tekstilnih fabrika. Onda smo se prebacili na prepravke – priča krojač.
Čika Mišina krojačka radnja osamdesetih (Foto: privatna arhiva)
Stanje u zanatskoj proizvodnji promenio je prodor konfekcijske i industrijske robe, domaće i iz uvoza. Zanatlije su polako gasile svoje poslove, a u njihove lokale useljavane su trgovinske radnje. Tako je ovaj, isključivo zanatlijski deo grada postao trgovinski – uglavnom se kupuje i prodaje. Izuzetak su malobrojne zanatske radnje.
– Na mestu moje radnje, u istom objektu, koji je star otprilike čitav vek bila je čuvena Čika Trivina pekara, koja je imala veliku tradiciju – priča vlasnik staklorezačke radnje Igor Orozović, koji posluje u objektu starom čitav vek, i kako kaže, ne želi da menja autentični duh starine.
Ovde se nekad nalazila Čiča Trivina pekara (Foto: Distrikt)
Od Devet direka do Kamičkog mosta
Kamičak je gusto izgrađen i naseljen deo grada, a najpoznatiji po tome da je u drugoj polovini 19. veka od kafane Devek direka do Kamičkog mosta bilo čak 36 kafana, što je impozantan broj ugostiteljskih objekata na jednom naseljenom prostoru. Svaka druga kuća imala je podrum i sobe za smeštaj za ljude sa sela, koji su ujutru rano išli na pijac. Sve to je uticalo na bogat i razvijen društveni život na Kamičku.
– Najvažnije mesto na Kamičku nekada je bio most, pogotovo uveče za nas mlađe. Dok su stariji sedeli u kafanama, mi smo se kupali u reci, stariji momci su sedeli kao na korzu, pa pošalju nas dečake kod baba Nate po cigare, slušali smo njihove priče. Pričali smo, šalili se, pevali, pa se i tukli jer tuda su prolazile i lepe devojke. Postojao je i fudbalski klub Kamičak, pa smo išli na utakmice – seća se krojač Miša Živanović.
Mesto na kom su se okupljali meštani (Foto: Distrikt)
Čuvene buregdžijske radnje na Kamičku radile su celu noć. Kada se zatvore kafane, ovde se dolazilo na svež burek, pa tek onda na počinak. Bilo je daleko življe mesto nego bilo gde u gradu, tvrde oni koji su mladost proveli na prostoru nad zatrpanom šabačkom rekom.
IZVORI: „Kamičak kojeg više nema“, Bogdan Sekendek
„Iz života grada Šapca“, Ljubomir Pavlović
„Šabac u prošlosti“ 3. tom, Stanoje Filipović
Godišnjak Međuopštinskog istorijskog arhiva, broj 17: „Urbanističko-arhitektonsko komunalni razvoj Šapca“
Iz serijala „ŠABAC – OD MALOG PARIZA DO ČIVIJAŠKE REPUBLIKE”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Grada Šapca. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
