U opštini Bogatić postoji Dnevni boravak za osobe sa mentalnim i intelektualnim poteškoćama. Svakoga dana ovde vreme provodi 40-ak korisnika, koji sami proizvode hranu u plastenicima, prerađuju voće i povrće u sokove i džemove, a u kuhinji spremaju hranu za goste i grupne posete, od čega se izdržava ovo imanje.
Radno-okupaciona terapija (Foto: M. Lazić)
Projekat „Socijalno preduzetništvo kao sredstvo za borbu protiv socijalne isključenosti i siromaštva” realizuje Karitas Šabac u saradnji sa opštinom Bogatić i konzorcijumom socijalnih kooperativa C.O.S.M. (Consorzio Operativo Salute Mentale) iz Italije.
Avlija – mesto otvoreno za posetioce (Foto: J. Gubelić)
Među korisnicima koji ovde provode vreme je Slobodanka Stjepanović iz Badovinaca. Završila je srednju mašinsku školu, ali je zbog zdravstvenih problema od 18-te godine neprihvaćena u svojoj sredini. U ovom domaćinstvu uz radno okupacionu terapiju svi su jednaki i niko ne oseća tegobe.
– Ja sam završila školu u Beogradu. Međutim, razbolela sam se kada sam imala 18 godina. Bila sam devojka. Tada je bilo strašno kada se neko razboli jer je vladalo neznanje među ljudima, a ja sam bila na granici između života i smrti. Bila sam kod neuropsihijatra Stevana Stankovića i kada sam ozdravila sećam se da je rekao : “Ovo je moje remek deo!” Šest meseci sam ležala na psihijatriji a sad sam uspela da živim kao normalni ljudi. Svako jutro se spremam i dolazim ovde. Moj život je sada dobio drugačiji smisao – kaže Slobodanka, srećna što ima mesto gde provodi vreme uz radno okupacionu terapiju.
Samoodrživo domaćinstvo (Foto: J. Gubelić)
Patrijarhalna sredina u kojoj je rasla nije imala razumevanja za Slobodanku, dok su u njoj trajale prave borbe.
– Ja sam sanjala je da budem pevačica, ali otac mi nije dozvolio. Želela sam da upišem muzičku školu, ali mi nije dopustio. Zahtevao je da budem poslušna i dobra, kako se za mene ne bi ništa loše čulo i da bih se dobro udala. Tako je i bilo. Dobila sam bebu, a onda sam mom mužu rekla: “Do sada je bilo po tvom, a sad će biti po mom”! Uzela sam mikrofon i počela da pevam. Sećam se da sam od prvog novca kupila kolica za moju bebu – priseća se Slobodanka.
Korisnici se brinu o svom prostoru (Foto: M. Lazić)
Danas se odlično oseća. Na imanju simbolično nazvanom „Avlija“, otvorenog za goste i domaćine, svakog dana radi na održavanju ovog etno kutka. U okviru kompleksa nalazi se prostor za život, ali i dnevni boravak, gde uz pomoć stručnog osoblja boravi 40 korisnika sa mentalnim i intelektualnim poteškoćama iz Opštine Bogatić.
– Oni ovde imaju ispunjeno vreme, imaju društvo, a tu su osobe koje su slične njima. Oni se ovde osećaju prihvaćenima. Brzo nam vreme prođe sa njima. Trudimo se da svima ugodimo, da oni shvate da su deo ovog sveta i da su zaista prihvaćeni – kaže Sanja Vuković, socijalni radnik.
U plastenicima proizvode hranu (Ftoto: J. Gubelić)
Nekada zapušteno imanje, čije renoviranje je pomogla Evropska unija, ima dnevni boravak i objekat za stanovanje, uz podršku licencirane usluge socijalne zaštite. U Avliji u Bogatiću se nalaze kuhinja i restoran otvorenog tipa, koji je namenjen spremanju hrane za posetioce, organizovane grupne posete, različite vidove skupova, kao i dnevni boravak, a za korisnike usluga, pomoć u kući. U plastenicima proizvode povrće za sopstvenu kuhinju.
Korisnici se brinu o ovom kompleksu (Foto: J. Gubelić)
Voće i povrće se koriste za potrebe kuhinje, ali se i prerađuje, pa nastaje domaća rakija od šljive, sokovi od maline i kupine, džemovi, slatko.
– Veliki broj ljudi cirkuliše kroz samo imanje. Ova naša Avlija nije zatvorenog tipa i mi nismo napravili malu instituciju, već je to zajednica koja funkcioniše po otvorenom principu – kaže Miroljub Nikolić iz šabačkog Karitasa.
Imaju prostor za stanovanje, kuhinju, pomoćne objekte (Foto: J. Gubelić)
Ima ovde mesta za uživanje u ambijentu starog mačvanskog domaćinstva prilagođenog savremenim potrebama, koje i namernicima i prolaznicima pruža šansu da ga osete, ali i shvate da i oni koji su drugačiji od nas, daju nemerljiv doprinos društvu.
