Јеврем Обреновић у Шабац је довео Европу, а Шабац је њему донео љубав. Са Томанијом Богићевић, кћерком чувеног устаничког војводе Анте Богићевића, упознао се прелазећи Саву на тадашњој кленачкој скели. Лепа, достојанствена и отресита, црнокоса Лозничанка одмах је освојила срце двадесетшестогодишњег Јеврема, ког је брат Милош упутио овамо да води Шабачку нахију. Репутацији „Малог Париза“ допринели су заједничким трудом и осећајем за „европејство“.
У књизи „Двор господара Јеврема Обреновића“ 1816-1842. године, Небојша Јовановић, наводећи детаље објављене у Српским новинама из 1894. Године, описује сусрет будућих супружника:
Jеврем и Томанија су се упознали првог лета када је Јеврем ступио на дужност управника Шабачке нахије 1816. Године. Тада се Јеврем, једном приликом, нашао на тзв. кленачкој скели у Шапцу, дочекујући избеглице које су се у читавим колонијама враћале преко Саве из Срема у ослобођену Србију. Међу њима је угледао и црнокосу девојку, лепотицу „господскога пораста“, која и „гласом освајала, а умела је и говорити течно“. Звала се Томанија и била је кћи устаничког војводе Антонија Анте Богићевића (1758-1813) из Лознице – пише Јовановић.
Када је упознала Јеврема, имала је 20 година и била је 6 година млађа од њега. На овом путу нашла се заједно са сестрама, пошто је пошла да се склони код браће Богосава и Милоша, који су били насељени у селу Врањској.
Јеврем је ускоро запросио Томанију и у јесен је одвео у Црнућу, где је 28. Новембра („Лицем на Аранђеловдан“) била свадба за коју се Милош побринуо да буде још Богатија. У прво време младенци су, и поред Јевремових обавеза проводили много времена заједно. А кад би Јеврем одлазио у Шабац, Томанија би остајала са Јетрвама Љубицом и Круном, женама Милоша и Јована, да двори свекрву Вишњу – наводи се у биографији Јеврема Обреновића.
После годину и по дана брачног живота, Томанија је 6. маја 1818. године родила близнакиње Јелену и Симону, а смрт свекрвина најавила је разлаз породице Обреновић из куће у Црнићу. Најпре је Милош, одлуком да престоницу пресели у Крагујевац , одвео Љубицу са децом, потом је Јован, управник Рудничке нахије, одвео супругу Круну у стару кућу у Брусници. Онда је и Јеврем дошао по своју жену и децу и одвео их у Шабац.
Пошто је стара дрвена кућа – у којој је до тада живео – постала тесна за породицу, уселили су се у „коначић“ близу старе цркве, коју им је уступио газда Никола Милићевић. У тој кући рођена је 1. априла 1821. године и трећа кћи – Анка.
Још шесторо деце Јеврема и Томаније рођено је у Шапцу.
Спојиле су их опречне нарави. По казивањима закључује се да је Томанија била продорна и виспрена, док је Јеврем тежио породици и миру. Он је стицао и градио, док је она неговала децу и уз мужа градила породични углед. Обоје су нагињали ка европским узорима и манирима.
У срећном браку, који је окончан Јевремовом смрћу 1856, провели су тачно 40 година. У том браку изродили су деветоро деце, од којих је троје умрло у најранијем детињству – кћери Алексија и Љубица и син Никола. Две кћери – Јекатерина и Стана умрле су као девојке, нешто дужи век имале су поменуте близнакиње Јелка и Симона, као и син Милош. Очева љубимица Анка, поживела је најдуже, али је и она погинула у 47. години.
И поред свих недаћа које су их задесиле – што у породичном животу, јер су заједно надживели сву своју децу – што у Јевремовој политичкој каријери, нарочито кроз сукоб са братом Милошем, владајућим кнезом Србије, што кроз изгнанства целе породице из Србије 1842. Годинешто због Јевремових честих болести, Јеврем и Томанија су, као ретко која породица у двема владарским династијама Србије, Обреновићима и Карађорђевићима, остали до смрти необичноверни и одани једно другом. По томе им је била налик једино породица кнеза Александра и Персиде Карађорђевић.
Резултатима овог брака и заједничким тежњама да направе европски рај покрај Саве, сведочимо и данас.
