За Дан града, 22. априла, Шапчани су добили бронзану макету Јевремовог конака, постављену на платоу испред зграде Градске управе, где се од 1824. до почетка 19. века ово здање налазило. Идеју је реализовала Школа примењених уметности са професором Владимиром Товићем на челу, аутором скулптуре Јеврема Обреновића у центру града.
Боравак господара Јеврема у Шапцу, назива се „Јевремовим златним добом“ па су отуд бројни догађаји у оквиру овогодишњег обележавања Дана града посвећени управо најмлађем брату кнеза Милоша Обреновића. За 15 година, колико је овде провео, својим визионарским деловањем ударио је темеље потоњег „Малог Париза“.
Тачније, Јеврем је изменио изглед читавог Подриња – од ушоравања и насељавања села, крчења шума, прављења нових путева и давања коначног изгледа насељеним местима, да би на ред дошло и планско уређење целе шабачке чаршије. По Јевремовој идеји, два пута која су пролазила кроз Шабац, од Београда ка Босни, и од турске тврђаве ка Поцерини, уређена су у две праве улице, које су се пресецале под правим углом. Остале улице извучене су према њима „лењиром“. То је била прва варош у Србији са урбанистички регулисаним улицама. Јеврем је издао наредбу да се из ужег дела чаршије, крај главних улица, уклоне све колибе, привремене кућице и дашчаре покривене сеном и да се на њиховом месту изграде квалитетне куће. Из Београда су стизали мајстори – ћерамџије, циглари и тесари, који су зидали дућане и радње предвиђене за издавање трговцима.
Убрзо је одлучио да подигне велелепну грађевину и за своју породицу.
– Он је одредио место где жели да подигне конак, али ту су била два плаца, један је био Симе Споме, а други проте Јована Павловића. Он је откупио плацеве, а за њих купио земљиште, проти непосредно поред будуће цркве, јер је тај плац планиран за ову намену, ту је и данас сачуван једини примерак балканске профане архитектуре, а Сими Споми даје плац прекопута свог конака – истакла је музејска саветница Татјана Марковић на предавању „Јевремов Шабац“ у Народном музеју.
План грађевине, у стилу балканске профане архитектуре, израдио је хаџи Никола Живковић из Београда. Мајстори су били неимари из Осата у Босни, који су у Србију прешли у време Карађорђевог устанка. Прича се да је био најлепши пролећни дан 1822. године када је уз пуцњаву дворских часника и Јевремових момака свечано положен камен темељац. Идућег лета завршени су спољашњи радови на спратној палати која се по лепоти издвајала у целој Србији. Грађевина, окречена у бело, видела се јасно из сваког дела града. Умео би да на коњима са Томанијом изјаше на брдо у Муселинима (данашњи Јевремовац) и да посматра конак и изградњу града.
Конак је опремао намештајем из Аустрије и Угарске, по европски, а куриозитет су свакако представљали први устакљени прозори различитог распореда у приземљу и на спрату. Међутим, по још много чему овај конак био је уникатан.
– Две су ствари које издвајају конак у односу на остале конаке тога времена – основа није била квадратна или правоугаона, имала је један крак који улази унутра, у облику неразвијеног слова П, што је свакако утицај средњоевропске архитектуре. То подсећа на архитектуру палата тог времена, прича музејска саветница.
Конак се издвајао и својом позицијом у односу на остале објекте тога времена.
– Данас кад прођете кроз Шабац Карађорђевом и Господар Јевремовом, па и Масариковом, нигде немате двориште које је испред објекта. То је нешто што је успоставио Јеврем Обреновић. Предња фасада мора да се види са улице. Објекат се поставља у зони кретања. То се уводи као начин грађења у српској архитектури. Двориште је иза, сакривено, узано шабачко двориште, иза башта. Тако је било и у Јевремовом конаку, они су имали своје баште негде у пределу данашње Тржнице. Ту се узгајало све оно што је било потребно за живот породице Јеврема Обреновића. Турски конаци су у средишту дворишта и сви кнежевски конаци су били тако постављени, сем Јевремовог – објашњава она.
Путопис Јоакима Вујића, који долази у Шабац 1826. године, од великог је значаја за савремено сагледавање његове вредности. Он описује сваку собу и захваљујући томе је направљен приказ основе приземља и спрата. Како наводи, у све собе се улазило са трема или конга. Ту су турска соба у којој домаћица проводи време, чардак као централна соба – салон или дневни боравак, трпезарија, парадна соба, гардероба, дечије собе, приватне собе, Милошева диванхана.
Он је посведочио да је Томанија Обреновић била изузетна домаћица. Она га је лично провела кроз сваку просторију.
– Сам је Јоаким приметио да је на спрату добар део соба био европски опремљен, што је била апсолутна новина. Намештај који се доноси преко Саве, у бидермајер стилу, на зидовима се налазе „изображенија“, слике и портрети Јеврема и брата Милоша, једна дивна кинеска пећ, од белог дамаста су били столњаци, гарнитура од плавог сатена, а посебно је интересантно цвеће у теглама, то је у то време било потпуно незамисливо. Сви су причали о цвећу које је у Шабац стизало чак из Аустрије, Румуније, Бугарске, посебне врсте цвећа – наводи Татјана Марковић.
Захваљујући Јевремовом схватању важности народног просвећивања, Шабац је, међу првим градовима у Србији обновио школе, имао учитеље, лекаре, апотекаре, „художественике“. Године 1826. у Шапцу ради школа код цркве, коју је Јеврем подигао сопственим средствима. Школу похађа 100 ученика у првој, и 25 у другој класи. У њој раде два учитеља – једног плаћа Шабачка општина, а другог Јеврем.
Јоаким Вујић сведочи да је, 1826. године, у Шапцу затекао солидно снабдевену апотеку са лековима у вредности од 5000 гроша. Исте године. Јеврем је подигао болницу, са две просторије. Већа је предвиђена за болеснике, а мања за лекара. У Шапцу је подигао и прву касарну, спратну зграду са четири одељења, у којој се могло сместити 60 војника.
Године 1829, довео је у Шабац, из Сомбора, Јосифа Шлезингера, за учитеља музике својој деци. Шлезингер је убрзо формирао у Шапцу сопствену „музичку капелу“.
Јевремов конак, и у Шапцу и у Београду, који ће по одласку саградити, био је стециште школованих и образованих људи ондашње Србије, од којих је већину материјално помагао. Његова библиотека у конаку у Шапцу, са делима Лафонтена, Купера, Скота, Шилера и других, спада у ред најбогатијих у Србији.
Приватни живот који се тада одвијао код Јеврема можемо сазнати и из једног описа Ђорђа Магарашевића, који је био гост на ручку код Обреновића.
– Најпре пролазе кроз трем, улазе у трпезарију у којој се обедује. На улазу стоје два момка, један држи лавор, други пешкир, перу руке, седају за сто. Домаћин седи у челу, почиње молитвом ручак, прво се износи сир и лук, а потом креће ручак, који је сличан нашем данашњем – од чорбе, углавном јагњећег печења, прилога. Његова опаска је да се у Шапцу, на двору Јеврема Обреновића, пије искључиво смедеревско вино – каже она.
Када је Јевремова породица напустила Шабац, он је непрестано био у функцији. Једно време користили су га ђаци Гимназије, па је коришћен као репрезентативно здање. Нажалост, срушен је почетком века, а зашто – не зна се са сигурношћу. Претпоставка је да се то десило како би се тадашња градска управа учинила допадњивијом Карађорђевићима. Једино што је сачувано од овог вредног знања је плоча постављена за стогодишњицу Јевремовог рођења, која се чува у Народном музеју.
