Šapčanka Jelena Janketić (29) sa lakoćom popravlja zube, ali i motore. Pre desetak godina bila je najmlađi ženski vozač Harli Dejvidsona u Srbiji, a i danas je jedna od retkih koja je na mestu vozača, a ne suvozača američke ikone od blizu 1000 kubika.
Ne nežnu žensku ruku Jelene Janketić, pacijenti su navikli, a da bi se osećali sigurno potrebno je poverenje. Tu i njena ruka mora da bude savršeno mirna. Ali, kada beli mantil okači na čiviluk, duh ove dvadesetdevetogodišnjakinje postaje nemiran. Tada užurbanim koracima kreće da se posveti svojoj drugoj ljubavi.
Bila je beba kada su je prvi put stavili na motor. Otkad zna za sebe budila se i uspavljivala uz zvuke ovih moćnih mašina. To je bila njena prva igračka, ali i prevozno sredstvo. Najpre je naučila da vozi motor, a tek onda bicikl.
– Prvu jaknu i martinke dobila sam kada sam imala četiri godine, a već sa šest imala sam svoj prvi motor. Iako ovu jaknu niko ne može da obuče, za mene je to veoma draga uspomena. Podseća me na detinjstvo, budi uspomene i evocira uzbuđenje koje sam osetila kada sam dobila ove stvari – priča Jelena i pokazuje drage uspomene, koje čuva u garaži u centru Šapca.
Sa šest je vozila mali tori, zatim skuter, a sa 16 godina dobila je motor od 125 kubika. Želela je da bude i jedno i drugo, zubarka na motoru i bajkerka u ordinaciji. San se ostvario kada je dobila svoj prvi Harli za osamnaesti rođendan. Ljubav prema motorima teško može da uporedi sa drugim ljubavima.
– U to vreme bila sam najmlađi ženski vozač Harli Dejvisona u Srbiji. Motor je za mene sklopio moj tata, kao poklon za osamnaesti rođendan i zbog toga mi je bio još draži. Jednostavno, Harli Dejvidson nije samo motor i vožnja. Za mene je to način života. Voziti Harlija je stvarno privilegija i poseban osećaj. Dok vozim, ja uživam u svakoj sekundi. Iako mnogi misle da je to mašina za velike brzine i egzibicije, meni on daje šansu da se oseti ono najlepše u vožnji – vetar u kosi i istinsko uživanje čak i kada uz sve to ide dim i prašina – ističe Jelena.
Za nju je već sve, čini se, bilo predodređeno. U familiji zubara bilo je logično da taj posao odabere za sebe. Tako se odlučila za stomatologiju. Kao u ordinaciji, tako je i u porodičnoj garaži, ispunjenoj uspomenama na Jeleninog oca Miroslava Kostića. Kada je obišao svet na svom dvotočkašu odlučio je da otvori prvi servis za Harli Dejvidson baš u Šapcu 1990. godine. Ostavio je neizbrisiv trag u istoriji grada na Savi, a na svoju kćerku preneo smelost i slobodu kakvu u sebi nose ljubitelji ovih moćnih mašina.
Po konstrukciji nežna devojka, a u stvarnosti nemirnog duha, Jelena je imala od koga da nauči još po nešto, pa danas u porodičnoj garaži u centru Šapca bez problema promeni svećice i ulje na motoru.
– Jednostavno, ovo je moj život. Ja sam se rodila ovde, otkad znam za sebe, znam i za motore. Nikada se nisam plašila zvuka motora, kao što se sada ne plašim zvuka u ordinaciji – priča dok zateže šraf na svom ljubimcu.
Jelena spaja nespojivo. Zubarka-bajkerka danas moćnom mašinom od 900 kubika stiže na moto skupove širom zemlje i uživa u zvuku motora, benzina, škripi guma i razbija mit da su motori rezervisani samo za muškarce.
– Devojke su više suvozači. Tako da mene kada vide uvek misle da sam suvozač. Često mi ne veruju da je moj i misle da će da se pojavi neki momak – priča kroz smeh Jelena.
I na jednom i na drugom poslu uliva poverenje, ali ipak je svesna da na njenu stolicu i sedište ne sedaju svi tako lako.
– I dalje se više plaše da sednu na motor. Brže steknemo poverenje na zubarskoj stolici, verovatno zbog anestezije. Na motoru nema anestezije – kaže Jelena.
Harli Dejvidson postao je deo odrastanja i njena prva ljubav. Kasnije su se ređale ostale, podjednako važne. Čak i u venčanici pozirala je na svom omiljenom dvotočkašu. Odnedavno, Jelena je i Sergejeva mama, a ovo je bila jedinstvena prilika da sin prevaziđe majku i sedne na motor pre nego što je prohodao, a pri tom da ima i u novinama dokaz za to.