Званично Гоара, за пријатеље Нона Лазић(51), пијанисткиња и професорка клавира у Музичкој школи „Михаило Вукдраговић“, са чежњом прича о двомилионској Одеси, где је живела до завршетка Музичког конзерваторијума и удаје за свог колегу Војина Лазића, професора хармонике и диригента. Судбина је хтела да ова лепа Јерменка пре 27 година постане Шапчанка, а својим талентом много учини за многе младе пијанисте и уметничку слику града у који је дошла због љубави.
На сцени након много година (Фото: приватна архива)
– Пореклом Јерменка, образована у Совјетском Савезу, расла у Одеси, одрасла у Шапцу – за себе каже жена која својом животном причом и грациозном појавом учи важну лекцију – да треба волети, радити и радовати се пуним плућима, јер је једино тако могуће мењати свет.
Из „Малог Париза“ на обали Црног мора дошла је у далеко мањи „Мали Париз“ на обали Саве због љубави. Град окупан сунцем, изграђен по француским узорима, са једним од највећих оперских театара на свету негује духовите, ведре и насмејане људе.
– Много сам срећна јер сам живела у граду који је пун сунца и хумора. Ми смо велики оптимисти и ништа нам није тешко. Ако хоћете да видите праву Русију, немојте да идете у Одесу – каже Гоара којој су ведрина духа и смех веома важни.
Љубав која траје три деценије (Фото: приватна архива)
Гоара је 11 година провела у специјалној школи за музичке таленте, а затим успешно завршила један од најпрестижнијих музичких конзерваторијума у Одеси. Знање, искуство и радне навике које је стекла у строгом, али изузетно организованом систему Совјетског Савеза пренела је у Шабац.
– Уђете у ту машину и ништа вам није тешко, тако смо развијали самосталност и зато сви постижемо резултате – каже Гоара која се по завршетку свирачког смера, на срећу бројних младих музичара које је извела на пут, ипак одлучила за педагошки рад.
После породице, клавир је највећа љубав (Фото: приватна архива)
Већ на првој години факултета упознала је Војина, студента хармонике из далеке Србије, а романса која се родила између двоје младих уметника траје и данас. Гоара се након полагања дипломског испита 1992. године без размишљања одлучила за заједнички живот са њим, а свадбени валцер на грађанском венчању у Одеси, убрзо је заменила војничким маршoм на венчању у Шапцу. Културне разлике биле су велике, али како се, годинама касније испоставља, не и непремостиве.
– Свака држава има своју традицију, али Србија је у томе посебна. Доживела сам културолошки шок када сам после првог плеса, који је био Менделсонов валцер дошла под шатру где се свира Марш на Дрину и народна музика. На мојој свадби тамо оркестар је свирао блуз, џез, поп, рок, било је ту и југословенског друштва па се на касетофону слушала Викторија. Али, кад неког волите ништа вам није тешко, због љубави бих ишла и на крај света – поручује Гоара.
И мајку је довела у Шабац (Фото: приватна архива)
Након бајковитог одрастања у потпуно другачијем свету, ушушкана у уметност, Гоара је у малом граду на западу Србије доживела различита искуства, периоде лепог и ружног, рат и немаштину, плату од три марке, честе селидбе, доказивање у малом месту где је нико не зна, али никада није доживела разочарање у љубав и уметност. То двоје помогли су јој да одговори на изазове средине у којој њено професионално опредељење, класична музика, није приоритет. И од првог часа пожелела је да мења ствари, због чега је, између осталог, Шабац данас синоним за град клавира.
– Музичка школа у Шапцу је пре 27 година била на јако ниском нивоу. Кренула сам од првог часа да радим без паузе, увек сам постављала високе критеријуме. Сада је Шабац познат по клавирском одсеку, наравно, не само захваљујући мени, имам много амбициозних и талентованих колега – истиче професорка.
Поносна на своје колеге (Фото: приватна архива)
Талентована да препозна таленат, али и испуњена потребним ентузијазмом за рад са младим људима, већ са првим ученицима доносила је престижне награде – први пут у историји Музичка школа у Шапцу могла се похвалити париским Гранд пријем “Артур Рубенштајн“, наградом са такмичења пијаниста у Усти на Лаби у Чешкој, наградом “Исидор Бајић” и многим другим међународним и републичким признањима. Њени ученици освојили су до сада преко 150 лауреата и пет стотина награда високог ранга. На великом интернет такмичењу у конкуренцији од 2.600 кандидата у различитим категоријама, њена ученица освојила је прво место,
– Сваком њиховом успеху радовала сам се јако. Престижне награде биле су важне за репутацију школе, због поверења нових талентованих људи. Драго ми је да је из моје класе изашао толики број ученика који се сада баве својом професијом успешно – истиче Гоара која је ипак најпоноснија на чињеницу да у сваком од својих ученика има пријатеља и када оду далеко. Мајчинска љубав и животна школа коју им је пружила поред музичког умећа, много су значајнији ауторитет од страха.
Сестра је успешна виолинисткиња у Лисабону (Фото: приватна архива)
У Шабац је донела ноте.
– Моје велико разочарање је било када сам видела да сви свирају из исте књиге. Муж и ја из Русије нисмо доносили сувенире, него књиге са композицијама за различите инструменте. Поклонили смо то школи деведесетих – сећа се она.
Талентовани ученици су јој непрестана инспирација (Фото: приватна архива)
Шабац је заволела након покушаја живота у Словенији, где је схватила да су Срби и Руси, као што историјска прича каже, блиски народи.
– Радила сам тамо годину дана 2005. године, због бољих услова. Али нисам била задовољна Словенијом, њиховим осећајем за уметност, за разлику од Србије где су људи талентовани. Тамо сам наишла на још мању уметничку слободу и ширину размишљања. По први пут сам осетила комунизам ван комунистичке земље. Људе чини топлина, блискост, то је ближе мојој нацији, темпераменту, а тамо сам била странац у потпуности.
У Шапцу је пронашла мир (Фото: приватна архива)
Била је једна од иницијатора Међународног такмичења за младе таленте у Шапцу. На корист граду,а и како би се побољшао реноме ове манифестације настао је Симфонијски оркестар Музичке школе, који је велику премијеру прошлог месеца имао на сцени Шабачког позоришта. Соло клавирску деоницу – Шопенов концерт, уз пратњу диригентске палице свог мужа, после више деценија паузе у наступању, са много успеха, извела је Гоара.
Симфонијски оркестар по ком би град био препознатљив (Фото: приватна архива)
– Дошли смо на идеју да направимо нешто потпуно ново и важно за Шабац, а то је јединствени симфонијски оркестар. Оркестар би пратио такмичаре солисте на клавиру, а уједно би и град по њему био препознатљив. Концерт одржан у Шабачком позоришту на крају школске године, покушај је да се то обелодани, објашњава пијанисткиња и додаје да је након много година паузе у јавном наступу одлучила да се врати својој великој љубави – свирању.
– Било је немогуће постићи све, педагошки рад, породицу и пијанистички део. Сада имам велику жељу да наступам. Снимак свог соло наступа послала сам у инистранство и добила позитивне одговоре – открива ова ентузијастична Јерменка којој је немогуће не одати признање за професионалне успехе, као и енергију и женственост којим зрачи.
