Dok se Srbija kupala u ceđi, u Šapcu se proizvodio sapun

Jedna od najlepših kuća u Karađorđevoj ulici broj 32 u Šapcu danas je pusta. Njeni vlasnici više puta su je oglašavali na prodaju, ali kupca, kao za inat, nema. A njena vrednost veća je od bilo kog novca, iako ona to naizgled ničim ne odaje. Ona čuva tajnu koja je nestala kada i njen vlasnik, jevrejski industrijalac Žaki B. Jakov. Samo je odaje fasada, u koju se retko ko zagleda. Preciznije, zid koji je okrenut ka Karađorđevoj ulici. Na samom vrhu  nazire se figura dečaka koji prosipa sapune. Taj sapun, čija je vrednost jed u XIX veku bila slična zlatu, proizvodio se upravo u tom dvorištu. U dnu dugog prolaza nalazile su se prostorije sa mašinama za pravljanje sapuna.

„Moj otac Dušan došao je iz sela Mrđenovac na zanat, 1930. godine. Prve dve godine bio je na zanatu u manufakturnoj radnji, da bi potom prešao kod Žaka B. Jakova, koji je u to vreme imao fabriku sapuna u Karađorđevoj ulici broj 32. On je dve godine bio učenik na izučavanju sapundžijskog zanata, a od 1934. do 1938. godine on postaje sapundžijski radnik i polaže ispit za zvanje majstora“, priča Mile Miljković.

Pretpostavlja se da je Žaki, kog su Šapčani kasnije prekrstili u Žak, ovaj zanat i fabriku nasledio od svog oca, Biti Jakova.
„Ovaj dokument je od 17. decembra 1909. godine u kom se javnost obaveštava da počinje sa radom fabrika sapuna. Pretpostavlja se da je i otac Žaka Jakova, Biti Jakov imao sapundžijsku radnju. Sa ove distance, priča o kozmetici je neverovatna. Proizvoditi sapun u to vreme kada je on značio zlato, prosto je neverovatno. To je vreme nestašice, nemaštine i nehigijene kada su ljudi prali veš i kosu sa ceđi. Pored peraćeg sapuna prozvodio je i mirisave sapune. U receptima se pominje i sapun sa kokosom i drugim dodacima“, objašnjava Miljković.

Šabački fotograf Dragan Petrović, istražujući ovu temu, pisao je svojevremeno da je u šabačkom listu ,,Liberal“ iz daleke 1894. godine pronašao članak u kom se spominje fabrika Biti Jakova koji Šapčanima „daje na znanje da prodaje mirišljavi sapun“.
U beogradskoj ,,Politici“ od 1900. do 1940. godine, Dragan Petrović, u jednom od brojeva iz 1909. godine pronašao je sledeći privatni oglas: ,,U varoši Šapcu otvaram sapundžijsku radnju koju ću voditi pod mojim imenom ŽAKI B. JAKOV. Radnju ću sam punovažno potpisivati i zaduživati. Ovo dajem javnosti na osnovu 5. i 6. trgovačkog zakona. 23. juna 1909. god. Šabac Žaki B. Jakov sapundžija iz Šapca“.

Od Žakove fabrike, pored sećanja, sačuvano je i par dokumenata, jedna faktura na kojoj se vidi kako je knjižio robu, zatim recepti za proizvodnju peraćeg ali i mirišljavih sapuna. U knjižici ispisanoj grafitnom olovkom, Žakovim rukopisom i danas se može saznati kako je Žak pravio sveće, pastu za brijanje i za glancanje obuće. Na jednom od dokumenata nalaze se i dimenzije po kojima je Žak sekao sapune. Mile Miljković ima čak i nekoliko sapuna starih više od šest decenija.

„Ovo je peraći sapun „Palma“ koji je proizveden po Žakovoj recepturi. I posle 60 godina ovaj sapun nije se uopšte promenio. Jedna vojna pošta tražila je 155 tona peraćeg sapuna, i ja imam taj dokument, onda vam je jesno o kojim količinama je reč i koliko je proizvodila ta fabrika u Šapcu. Mi smo zadržali poštovanje prema Jevrejima i nikada nismo ništa čuli od našeg oca loše o svom poslodavcu. Žak sapundžija je bio ime u gradu““, priča Mile Miljković.

Sa suprugom Sarinom Žak je živeo u Karađorđevoj ulici, gde se nalazila i fabrika. Bio je veoma pošten i poštovan, cenio je radnike i prema priči Miljkovića, nikad se za njega nije čula ružna reč. Bio je osnivač i predsednik Šabačkog pevačkog društva ,,Zanatlija“. Prošao je golgotu Prvog svetskog rata. Kralj Aleksandar ga je 1934. godine odlikovao ordenom Kraljevske krune. Bio je domaćin a jedan od pet automobila iz tog doba, koji su se vozili ulicama Šapca, bio je njegov.ž

Okupacija  je sve promenila. Tog 13. oktobra 1941. u zaseoku Poloj, na njivi u Zasavici Nemci su streljali 1057 šabačkih Jevreja. Jedna od pretpostavki je da je tako završio i Žak. Njegove mašine, po oslobođenju Šapca prenete su, pod nejasnim okolnostima u novonastalu fabriku u Janka Veselinovića broj 32. Nova sapundžijska fabrika simbolično je nazvana „Sloboda“. Radila je od 1944. godine do 1962. godine, a rukovodilac je bio Dušan Miljković. Miljković je otišao za drugim poslovima, a ubrzo posle toga novi direktori fabriku su doveli do stečaja i likvidacije. Žak je imao sve, ali su mu sve i uzeli. Čak i život.

 

Свидео вам се текст?