Jedna od najlepših kuća u Karađorđevoj ulici broj 32 u Šapcu danas je pusta. Nekada je vrvela od ljudi, a iz dvorišta širio se, u to vreme za većinu građana nedostupan miris. Isto toliko bili su daleko i od izlivenog sadržaja u obliku kvadra, koji, kada se pomeša sa vodom i protrlja, širi penu i neobično miriše. Na njemu je bilo utisnuto krupnim slovima – sapun!
Tajnu recepturu za sapun čuvala je baš ova kuća koja je nestala kada i njen vlasnik, jevrejski industrijalac Žaki B. Jakov. Samo je odaje fasada, u koju se retko ko zagleda. Preciznije, zid koji je okrenut ka Karađorđevoj ulici. Na samom vrhu nazire se figura dečaka koji prosipa sapune. Taj sapun, čija je vrednost jed u XIX veku bila slična zlatu, proizvodio se upravo u tom dvorištu. U dnu dugog prolaza nalazile su se prostorije sa mašinama za pravljanje sapuna.
Detalj sa kuće u Karađorđevoj gde je bila Žakova fabrika ( Foto. J. Gubelić )
„Moj otac Dušan došao je iz sela Mrđenovac na zanat, 1930. godine. Prve dve godine bio je na zanatu u manufakturnoj radnji, da bi potom prešao kod Žaka B. Jakova, koji je u to vreme imao fabriku sapuna u Karađorđevoj ulici broj 32. On je dve godine bio učenik na izučavanju sapundžijskog zanata, a od 1934. do 1938. godine on postaje sapundžijski radnik i polaže ispit za zvanje majstora“, priča Mile Miljković.
Firma je čak imala logo i memorandum ( Foto. J. Gubelić )
Pretpostavlja se da je Žaki, kog su Šapčani kasnije prekrstili u Žak, ovaj zanat i fabriku nasledio od svog oca, Biti Jakova.
„Ovaj dokument je od 17. decembra 1909. godine u kom se javnost obaveštava da počinje sa radom fabrika sapuna. Pretpostavlja se da je i otac Žaka Jakova, Biti Jakov imao sapundžijsku radnju. Sa ove distance, priča o kozmetici je neverovatna. Proizvoditi sapun u to vreme kada je on značio zlato, prosto je neverovatno. To je vreme nestašice, nemaštine i nehigijene kada su ljudi prali veš i kosu sa ceđi. Pored peraćeg sapuna prozvodio je i mirisave sapune. U receptima se pominje i sapun sa kokosom i drugim dodacima“, objašnjava Miljković.
Peraći sapun „Palma po Žakovoj recepturi ( Foto. J. Gubelić )
Šabački fotograf Dragan Petrović, istražujući ovu temu, pisao je svojevremeno da je u šabačkom listu ,,Liberal“ iz daleke 1894. godine pronašao članak u kom se spominje fabrika Biti Jakova koji Šapčanima „daje na znanje da prodaje mirišljavi sapun“.
U beogradskoj ,,Politici“ od 1900. do 1940. godine, Dragan Petrović, u jednom od brojeva iz 1909. godine pronašao je sledeći privatni oglas: ,,U varoši Šapcu otvaram sapundžijsku radnju koju ću voditi pod mojim imenom ŽAKI B. JAKOV. Radnju ću sam punovažno potpisivati i zaduživati. Ovo dajem javnosti na osnovu 5. i 6. trgovačkog zakona. 23. juna 1909. god. Šabac Žaki B. Jakov sapundžija iz Šapca“.
Dušan Miljković ( levo ) na zanatu kod Žaka ( Foto. J. Gubelić )
Od Žakove fabrike, pored sećanja, sačuvano je i par dokumenata, jedna faktura na kojoj se vidi kako je knjižio robu, zatim recepti za proizvodnju peraćeg ali i mirišljavih sapuna. U knjižici ispisanoj grafitnom olovkom, Žakovim rukopisom i danas se može saznati kako je Žak pravio sveće, pastu za brijanje i za glancanje obuće. Na jednom od dokumenata nalaze se i dimenzije po kojima je Žak sekao sapune. Mile Miljković ima čak i nekoliko sapuna starih više od šest decenija.
Sveska sa receptima ( Foto. J. Gubelić )
„Ovo je peraći sapun „Palma“ koji je proizveden po Žakovoj recepturi. I posle 60 godina ovaj sapun nije se uopšte promenio. Jedna vojna pošta tražila je 155 tona peraćeg sapuna, i ja imam taj dokument, onda vam je jesno o kojim količinama je reč i koliko je proizvodila ta fabrika u Šapcu. Mi smo zadržali poštovanje prema Jevrejima i nikada nismo ništa čuli od našeg oca loše o svom poslodavcu. Žak sapundžija je bio ime u gradu““, priča Mile Miljković.
Žak i Sarina ( Foto. J. Gubelić )
Sa suprugom Sarinom Žak je živeo u Karađorđevoj ulici, gde se nalazila i fabrika. Bio je veoma pošten i poštovan, cenio je radnike i prema priči Miljkovića, nikad se za njega nije čula ružna reč. Bio je osnivač i predsednik Šabačkog pevačkog društva ,,Zanatlija“. Prošao je golgotu Prvog svetskog rata. Kralj Aleksandar ga je 1934. godine odlikovao ordenom Kraljevske krune. Bio je domaćin a jedan od pet automobila iz tog doba, koji su se vozili ulicama Šapca, bio je njegov.
Dimenzije po kojima je Žak pravio kalupe ( Foto. J. Gubelić )
Okupacija je sve promenila. Tog 13. oktobra 1941. u zaseoku Poloj, na njivi u Zasavici Nemci su streljali 1057 šabačkih Jevreja. Jedna od pretpostavki je da je tako završio i Žak. Njegove mašine, po oslobođenju Šapca prenete su, pod nejasnim okolnostima u novonastalu fabriku u Janka Veselinovića broj 32. Nova sapundžijska fabrika simbolično je nazvana „Sloboda“. Radila je od 1944. godine do 1962. godine, a rukovodilac je bio Dušan Miljković. Miljković je otišao za drugim poslovima, a ubrzo posle toga novi direktori fabriku su doveli do stečaja i likvidacije. Žak je imao sve, ali su mu sve i uzeli. Čak i život.
