Лознички професор у пензији Радојица Алексић прославио је стоти рођендан. Журка достојна јубилеја организована је у Средњој економској школи где је провео пола радног века. Рецепт за живот стао је у две речи – толеранција и праштање. Тим врлинама учио је бројне генерације лозничких ђака.
-Морам да парафразирам Јована Јовановића Змаја – “Мораш хтети, мораш смети, па да видиш што се лети”. Ја летим. Окрилатио сам за све ове године – каже кроз смех овај ведри стогодишњак.
Тако је Радојици Алексићу за пролетео цео један век! За тај дуг период он је, како каже, добио крила. И то не само за живот, него и за рад, марљивост, посвећеност, поштење и друге врлине које човеку продужавају живот.
Уз осмех је овај живахан дека, бритког ума, угасио свећице на рођенданској торти са бројем сто, срећан што га је дочекао виталан.
Журку достојну стотог рођендана приредили су му колектив и пријатељи у Средњој економској школи где је провео пола радног века. Био је професор биологије, а по потреби и других предмета.
-Било је неких колегиница које нису хтеле да привате хемију, али ја нисам много бирао, а желео сам да им изађем у сусрет. Кад останем “кратких рукава” добијем домаћинство или опште техничко у основној школи, а у средњој углавном стручне предмете – присећа се.
До пре само годину дана бавио се пчеларством, где је такође оставио траг.
-Ми смо сретни били када је дошао јер смо знали да је то прави човек који може да уздигне пчеларство. Тада смо основали пчеларску задругу – прича Светомир Чолић.
Људским вредностима које је стекао у родној Азбуковици, подно Бобије учио је своје ђаке. Рецепт за живот дуг један век несебично дели.
-Све се састоји у схватању, толеранцији и праштању. Наравно, ако се може опростити – открива врлине које су га челичиле кроз живот.
Али оно што се сигурно може је бити добре воље, јер како каже – „Добра воља је најбоља“!
