“Ја се смрти не бојим, једино се бојим да будем заробљена“, узвикивала је двадесетшестогодишња Рускиња из Санкт Петербурга, милосрдна сестра, болничарка, добровољац и хероина, када би јој официри и војници говорили да се склони у ров.
Храбра руска болничарка (Фото:: https://www.youtube.com/watch?v=v6LbJJkeFgY)
Дарја Александровна Коровкина у Србију је дошла само њој знаним путевима, највероватније, преко руске цркве. Боравила је кратко у Ваљеву и одмах је дошла на прву линију фронта, на Дрину, почетком септембра 1914.године, где су се водиле жестоке борбе. Дарја је била болничарка Дринске дивизије II позива која је спречавала 42. аустроугарску дивизију да пређе Дрину. У тешким борбама код Куртовића колибе, болничарка Дарја је превијала српске борце, таквим жаром и одважношћу, до тада невиђеним. Само у једном дану, по сведочанству српских официра, превила је Рускиња, преко 100 српских рањеника. Многи су умрли на њеним рукама. За свакога је имала речи охрабрења и милосрдности.
“Сам њен изглед, док је на првој линији под експлозијама бомби и пушчане муниције хитала од рањеника до рањеника, био је више него дирљив. На себи је имала српску војничку блузу и сукњу затворене боје до чланака. На глави је имала шајкачу коју је била спустила до ушију, тако да јој се од смеђе косе видео само по неки прамен. Преко рамена је носила торбицу са мало завоја који је користила само за најтеже рањенике, а доброту и милосрдност давала је свима. Показивала је невероватну храброст и пожртвовање, док је превијала рањенике дању и ноћу прелазећи из рова у ров, а често и на брисаном простору не обазирући се на експлозије и пуцњаву”, наводи се у тексту о храброј рускињи који је објавио Центар академске речи Шабац.
Дарја поред рањеника ( Фото: http://www.carsa.rs/)
По окончању борби на Дрини, Дарја Александровна Коровкина, одлази са Петим пуком II другог позива Дринске дивизије на Гучево, у најжешће борбе.
“У рано јутро 2.октобра 1914. године, Дарја је спаковала завоје и лекове и обавестила команданта да иде да превија рањенике у Други батаљон, код мајора Милоја Јелисијевића, који се налазио на Еминовим водама. Стигла је тамо у време када мајор није био на предвиђеном месту, већ се налазио на коти 708. Из земунице је хтела да се јави мајору и затражи одобрење да и она дође на поменуту коту, где је било много рањеника. Чекајући у земуници код ађутанта Шестог прекобројног пука, да дође на ред да говори преко телефона, погинула је. Једна непријатељска граната ударила је у земуницу и убила ађутанта, капетана Милутина Милојковића и Дарју Александровну. Милутин и Дарја су сахрањени заједно непосредно иза ровова последње српске одбране на Еминовим водама. Њихове кости су касније пренете у спомен костурницу на Гучеву”, прича Зоран Тошић, историчар у у Музеју Јадра.
Споменик Дарји на Гучеву (Фото: Ј. Губелић)
У првој строфи надахнуте песме о руској милосрдној сестри Дарји, из збирке Србијански венац Милосава Јелића, описан је делић њене људскости.
„Бој се бије, срца горе жива,
Дршће искра у блиставу оку
На Гучеву црну и високу
Дрином изнад зазлателих њива;
Бол врхуни и бол се прелива
Тешком муком и тешким јауком,
А Дарја нас помилује руком,
Ране веже и теши и жали:
„Кад би знали Руси, кад би знали…”
Храброст вредна поштовања ( Фото. Ј. Губелић)
Никита Дедков пре четири године са породицом преселио се у околину Лознице. Аутор универзитетских уџбеника и цењени руски историчар тек када је овде стигао, почео је заједно са колегом Зораном Тошићем да се интересује за живот и дело руске добровољке и болничарке која је превијала рањене Србе, а чија храброст и данас изазива дивљење.
„За мене је фасцинантно колико Срби поштују историју, колико знају о Првом светском рату и руским херојима, за разлику од нас који смо склони да заборављамо. Ви цените једног човека, а ми заборављамо милионе погинулих“, каже Никита Дедков.
Дедков и Тошић пале свеће испред споменика хуманој болничарки (Фото: Ј. Губелић)
На планини Гучево подигнут је споменик Дарји Александровној Корокбини, вредан дар ликовног уметника и предузетника Драгољуба Драге Мирковића, академика СКАНУ из Бијељине, и његове супруге Росе. Споменик је висине 3,10 метара и ширине 2,4 метра.
