Датум ослобађања града од Турака у Шапцу озваничен је деведестих година 20. века, поставаљањем плоче на градској тврђави, а од 2015. године за Дан града Шапца установљен је управо 22. април, када је 1867. године пешадијски капетан Лазар Цукић тријумфално, са четом српске војске, унео кључеве шабачке тврђаве, одакле су се Турци повукли. Све до 2000. године као Дан града славио се 23. октобар, када је 1944. ослобођен Шабац у Другом светском рату.
Прва ликовна представа шабачке тврђаве (Извор: Народни музеј Шабац)
Турци ове крајеве први пут освајају 1476, а коначно 1521. године. Од 6. јуна 1521. године када је турски султан Сулејман Величанствени ушао у Шабачку тврђаву, са дужим или краћим прекидима, шабачки град прелази у руке Аустријанаца, турска посада и командант су у овом граду све до 22. априла 1867. године, када је у шабачку тврђаву са војском умарширао мајор Лазар Цукић.
Кнез Михаило Обреновић заслужан је за ослобођење Шапца( Извор;: Народни музеј Шабац)
За ослобођење од турске власти, и Шабац, као многи српски градови има да захвали Кнезу Михаилу Обреновићу ком је, од доласка на власт ослобођење градова од турске управе била водећа идеја. По доласку на престо 1860. Михаило је изјавио да је једно од главних питања којим ће се бавити ,,предаја градова Србима“, јер је Кнежевина Србија била формално у саставу Турског царства као вазална. Поступао је постепено – средио је унутрашње политичке прилике, уклонио гарнизоне из градова који су били под неком врстом турске окупације. Турски гарнизони су се још увек налазили у Србији распоређени у шест градова: Београду, Шапцу, Смедереву, Фетисламу (Кладову), Ужицу и Соколу. Њихово присуство је вређало српски национални понос и доводило до затегнутости у српско-турским односима.
Шабачка тврђава у време турске владавине била је у лошем стању (Извор: Народни музеј Шабац)
На хитној међународној конференцији у Канлиџи јула 1862. године, Русија и Француска, бранећи српске интересе, захтевале су хитно исељење турских градова у Србији. Од Турске је захтевано да исели цивилно становништво и повуче гарнизоне из Ужица и Сокола, док су у осталим утврђеним градовима на Сави и Дунаву Београду, Шапцу, Смедереву и Кладову турске посаде остале. Кнез Михаило је био незадовољан њеним одлукама, а крајем августа 1862. године ужички Турци приморани на предају и повлачење 26 августа запалили су Ужице. Пар дана касније турски гарнизон је излазећи из Сокола преко Дрине, изазвао јаку екплозију, а неосвојиви Соко град ,,Султанова невеста,, одлетео је у ваздух и био је разрушен.
Исељавање турака из шабачке вароши, након добијања хатишерифа није ишло брзо на то је утицала близина босанског пашалука, одакле су Турци у Шапцу стално подстицани да се не исељавају из Шапца, надајући се да ће Порта одустати од наредби да се муслиманско становништво сели из српских вароши. Шабачки Турци су се сукобљавали по том питању и са Јевремом Обреновићем и жалили се опуномоћенику Порте за гранична питања на Дрини.
Предаја кнезу кључева градова на Калемегдану (Извор: Народни музеј Шабац)
Након погоршања односа са Турском после преображењске скупштине у Шабачку варош се 1862. године доселио један број Турака низама. О томе се у Србобрану бр. 120 од 27. новембра 1862. године каже: ,,У шабачку тврђаву дошло је 550 низама, као посада градска. Ако се узме у размер, простор града шабачког број низама врло је велик, и према ономе што је у фермену речено, да ће се војске у градове послати колико је нужно морамо веровати да је мноштво ових низама у другој некој цели у Шабац послато осим потребе градске. Незами су ови врло сурови људи, и на њихову неуредност већ се жалише Турци ерлије, тврдеће да су их они још у својим кућама похарали“.
Кнез Михаило упућује званичан захтев Порти за предају градова преко Јована Ристића, српског дипломатског представника у Цариграду 29. октобра 1867. године, а тек 16. марта 1867, курир Риста Прендић из Цариграда доноси писмо великог везира Али-паше кнезу, као одговор на захтев о градовима.
У 10 часова ујутру у тврђаву је умарширао мајор Лазар Цукић (Фото: Ј. Губелић)
Кнез Михаило на своје друго подворење султану упутио се у Цариград 1867, где је био дочекан уз велике почасти. Султан му је уручио ферман – Царску заповест о уступању градова. Том приликом султан је одликовао кнеза орденом Османије – првим орденом Царста, и на поклон му дао пет расних арапских коња. Ордени нижег ранга уручени су и осталим члановима кнежеве свите. Углед и значај Кнежевине Србије очигледно су знатно порасли од Михаиловог доласка на власт.
Ферман о предаји градова свечано је обнародован 19. априла 1876. године у Београду на Калемегдану. Читав чин био је веома свечан, кнез је иза поворке јахао на беломе коњу доведеном из Цариграда. Калемегдан и улице куда је пролазио кнез биле су препуне народа. Ступањем кнеза на трибину, почео је свечани чин предаје градова. Читање фермана поздрављено је паљбом из 21 топа, са београдске тврђаве. Поред Београда паша је уручио кључеве Шапца, Смедерева и Фетислама (Кладова). Један одред српске војске, са официром Светозаром Гарашанином, сином Илије Гарашанина, на челу, умарширао је у београдску тврђаву и изашао на бедеме, где је заменио турске војнике, а народ је одушевљено почео да кличе и међусобно се грли и љуби, плаче од радости.
Турска војска се повука и из других градова, а на њено место дошла је српска 22. априла, када је Шабац предат Србима. Чета српске војске, са капетаном Лазаром Цукићем на челу, заузела је град. Капетан је са кључем и четом српских војника умарширао у тврђаву, где је заменио турске војнике. Том чину присуствовао је велики број Шапчана и становника северозападне Србије. Приликом предаје града тумач је био Шапчанин Коста Тодоровић, у чијој кући је потом приређен ручак за девет конзула, и пашу који је предао град са својом свитом.Турски војници су напустили шабачки град и отпловили Савом.
22. април 1867. године најважнији је датум шабачке историје (Фото: Ј. Губелић)
Овим актом Србија и њени ослобођени градови улазе у нову етапу свога развитка. Шабац и шабачки округ као да предњаче у том погледу. Полет се огледа у свим областима привредног, друштвеног и културног живота, а посебно у прирасту стновништва – у Шапцу је 1874. било 8.028 људи. У погранични округ досељавао се знатан број занатлија и то махом из суседних аустријских области, и из Босне. Шабац је већ у овом периоду представљао типично варошко насеље, у коме су породична домаћинства по својој бројности умногоме носила обележја савремених европских домаћинства. Растао је и број државних службеника, као и обим послова који су они у шабачком округу обављали. Дошло је до убрзаног развоја привреде, занатства и трговине, што је допринело и културном подизању нивоа вароши у коју се већ одраније враћају студенти са универзитета по Прагу, Бечу и Паризу.
Извор – „Предаја градова 1867“, историчарка Светланка Милутиновић.
