Dan Grada Šapca, 22. april, proslavlja se u spomen na konačno oslobađanje od Turaka, kada su 1867. godine predati ključevi grada. Sve do 2000. godine kao Dan grada slavio se 23. oktobar, kada je 1944. oslobođen Šabac u Drugom svetskom ratu. Novoustanovljeni Dan Grada Šapca, koji se obeležava od 2015. godine je dan kada je turska vojna posada napustila Šabac 1867. godine, predavši ključeve grada pešadijskom kapetanu srpske vojske Lazaru Cukiću.
Centar Šapca danas (Foto: Distrikt)
Po završetku ere Jevrema Obrenovića razvoj Šapca se dinamično nastavlja. Sada on ima veliki značaj kao granični grad kneževine Srbije prema Austriji. Ogroman deo trgovine sa ovim moćnim susedom Srbija obavlja se preko Šapca. Izvoz svinja, konja, goveda, šljiva i drugih tradicionalnih srpskih proizvoda, pa čak i žira, ide preko šabačke carinarnice i luke, i ostavlja ovom gradu izvrsne prihode. Šabac se u to vreme mnogo brže razvija i napreduje u odnosu na mnoge druge gradove u Srbiji. Konačno i potpuno oslobođenje od turske vlasti Šabac, kao i Srbija, dočekuje 1867. godine, kada i poslednji turski vojnik napušta tvrđavu na Savi. Ovaj događaj sa oduševljenjem je dočekalo stanovništvo Šapca, sada već u velikoj većini srpsko, a uskoro se gube i poslednji tragovi vekovnog turskog prisustva na ovim prostorima.
Drumovi će poželjet’ Turaka, al’ Srbija više nikad neće, često citiran Filip Višnjić
Drugu polovinu 19. veka u razvoju Šapca obeležio je njegov veoma ubrzani razvoj. Naročito je razvijena trgovina, javljaju se početni oblici industrijske proizvodnje, kao i tradicionalna poljoprivreda. Šabac se, uz Beograd i Kragujevac, definitivno utvrđuje kao jedan od najznačajnijih srpskih gradova. U urbanističkom smislu on takođe napreduje. Na prostorima nekadašnjih močvara koje se isušuju, niču nove stambene i poslovne zgrade. Sve više je Šapčana koji prihvataju modele života evropske civilizacije. Zbog svog tako ubrzanog razvoja i poleta kojim je odisao, kao i razvijenog kafanskog života, poneo je naziv „Mali Pariz“. Šapčani su u to vreme mogli da čitaju svoje novine, i to od 1883. godine, a od 1909. još 11 listova. Na razmeđi vekova Šabac dostiže svoj puni prosperitet. Grade se velelepne porodične kuće u centru grada, letnjikovci u okolini, a sve to sa primerenim stilom i ukusom koji je diktirala tadašnja Evropa. Šabac je jedan od prvih gradova u Srbiji gde su u kafanu, uglavnom nedeljom pre podne, sa svojim kavaljerima išle i dame, što je do tada bila samo muška privilegija, a za ženu gotovo nezamisliva sramota. Početkom veka na ulicama se mogu videti već i po neki automobil i „velosiped“. Gradski život postaje prijatna kombinacija rada, odmora i zabave, a isti se udisao punim plućima. Dobru ilustraciju ovakvog šabačkog meraklijskog i boemskog načina života imamo u stihovima pesnika Dragiše Penjina:“Kad je deda lumpovao, na tri šora i dva skvera, vozili su štap i šešir dva posebna fijakera“. U periodu koji obuhvata kraj 19. i početak 20. veka, Šabac daje nekoliko značajnih ličnosti iz oblasti kulturnog i naučnog stvaralaštva. Ističu se Stojan Novaković, dr Laza K. Lazarević, Janko Veselinović, Milorad Popović – Šapčanin i drugi.
