Дан Града Шапца, 22. април, прославља се у спомен на коначно ослобађање од Турака, када су 1867. године предати кључеви града. Све до 2000. године као Дан града славио се 23. октобар, када је 1944. ослобођен Шабац у Другом светском рату. Новоустановљени Дан Града Шапца, који се обележава од 2015. године је дан када је турска војна посада напустила Шабац 1867. године, предавши кључеве града пешадијском капетану српске војске Лазару Цукићу.
Цeнтар Шапца данас (Фото: Дистрикт)
По завршетку ере Јеврема Обреновића развој Шапца се динамично наставља. Сада он има велики значај као гранични град кнежевине Србије према Аустрији. Огроман део трговине са овим моћним суседом Србија обавља се преко Шапца. Извоз свиња, коња, говеда, шљива и других традиционалних српских производа, па чак и жира, иде преко шабачке царинарнице и луке, и оставља овом граду изврсне приходе. Шабац се у то време много брже развија и напредује у односу на многе друге градове у Србији. Коначно и потпуно ослобођење од турске власти Шабац, као и Србија, дочекује 1867. године, када и последњи турски војник напушта тврђаву на Сави. Овај догађај са одушевљењем је дочекало становништво Шапца, сада већ у великој већини српско, а ускоро се губе и последњи трагови вековног турског присуства на овим просторима.
Друмови ће пожељет’ Турака, ал’ Србија више никад неће, често цитиран Филип Вишњић
Другу половину 19. века у развоју Шапца обележио је његов веома убрзани развој. Нарочито је развијена трговина, јављају се почетни облици индустријске производње, као и традиционална пољопривреда. Шабац се, уз Београд и Крагујевац, дефинитивно утврђује као један од најзначајнијих српских градова. У урбанистичком смислу он такође напредује. На просторима некадашњих мочвара које се исушују, ничу нове стамбене и пословне зграде. Све више је Шапчана који прихватају моделе живота европске цивилизације. Због свог тако убрзаног развоја и полета којим је одисао, као и развијеног кафанског живота, понео је назив „Мали Париз“. Шапчани су у то време могли да читају своје новине, и то од 1883. године, а од 1909. још 11 листова. На размеђи векова Шабац достиже свој пуни просперитет. Граде се велелепне породичне куће у центру града, летњиковци у околини, а све то са примереним стилом и укусом који је диктирала тадашња Европа. Шабац је један од првих градова у Србији где су у кафану, углавном недељом пре подне, са својим каваљерима ишле и даме, што је до тада била само мушка привилегија, а за жену готово незамислива срамота. Почетком века на улицама се могу видети већ и по неки аутомобил и „велосипед“. Градски живот постаје пријатна комбинација рада, одмора и забаве, а исти се удисао пуним плућима. Добру илустрацију оваквог шабачког мераклијског и боемског начина живота имамо у стиховима песника Драгише Пењина:“Кад је деда лумповао, на три шора и два сквера, возили су штап и шешир два посебна фијакера“. У периоду који обухвата крај 19. и почетак 20. века, Шабац даје неколико значајних личности из области културног и научног стваралаштва. Истичу се Стојан Новаковић, др Лаза К. Лазаревић, Јанко Веселиновић, Милорад Поповић – Шапчанин и други.
