Ove, nekad najpopularnije, prodavnice obuće već dugo nema u Šapcu, ali se susreti u centru grada i dalje zakazuju kod „zgrade Borova“. Što zbog plavih i belih borosana i „startasica“ za fizičko, koje su se u zlatno doba ove jugoslovenske fabrike obuće „kao alva“ prodavale u lokalu na samom uglu Ulice maršala Tita i Masarikove, što zbog šetnje korzoom „od Borova do Planike“.
Mladost u Šapcu mnogima je bila obeležena proizvodima iz „Borova“. Od časova fizičkog, preko svakodnevnog i poslovnog asortimana, obuća kupljena u ovoj radnji bila je na glasu zbog jedinstvenog privlačnog dizajna i kvaliteta, ali i zbog decenijama građene reputacije. Velika je stvar bila kupiti kožni par baš u ovoj radnji, zbog njihove izdržljivosti i veka trajanja, a pre svega zbog mode i praćenja trendova u društvu.
– Ko se ne bi sećao?! Drugarice i ja štedele smo mesecima za novi par kožnih potpetica, niko ponosniji kada konačno uđemo u njih. U školi smo nosile njihove tenisice, najudobnija obuća koja se pravila – priseća se Šapčanka Snežana Panić.
A potom, imperativ je bio nove sjajne cipele prošetati glavnom ulicom, jer baš od ovog do narednog ćoška, imalo se kome, a i šta pokazati. Odavde se kretalo i rastajalo, a kako vremešni Šapčani tvrde, mnoge su ljubavi baš na ovom uglu započele.
– Nekada smo se sastajali kod zgrade Borova da idemo na korzo. Bilo je to lepo vreme. Život grada bio je baš u ovom potezu, najlepše priče i šetnje. Bez mnogo današnjih komplikacija i novca. Lepe devojke i letnje večeri same po sebi su bile posebne – priča Dejan Pantelić.
Lokali u prizemnom delu Krsmanovića kuće u Masarikovoj broj 2, sagrađene 1891. godine, miraz Jovanke Topuzović , koja je kuću dobila od oca, čuvenog šabačkog trgovca, izdavani su uglavnom trgovcima, a nadoknada je kao gest humanosti korišćena za opremanje siromašnih devojaka za udaju. U najvećem i najizloženijem lokalu 3. decembra 1930. godine otvorena je prodavnica obuće „Bata“.
Čehoslovački industrijalac Tomaš Bata, čije je prezime postalo sinonim za obuću u zapadnoj Evropi, nakon Zlina u svojoj zemlji, osnovao je fabriku u Borovu kraj Vukovara 1931. godine. Čitave su porodice proizvodile obuću za zemlje nekadašnje države, a i šire.
Domaće zanatlije nisu mogle da izdrže takmičenje sa industrijskom robom. Ovo je posebno teško pogodilo kožarske i tekstilne zanate. Proizvodnja i prodaja gumenih opanaka porazila je opančare. Sve većim uvozom obuće pogođeni su i obućari. Po otvaranju radnje u Šapcu, otvorene su i radnje u Bogatiću, Vladimircima, Koceljevi i Majuru. Šabački opančari i obućari počeli su se uključivati u akcije koje su u celoj državi preduzimane protiv monopola fabričke obuće, a posebno protiv „Bate“.
Udruženje zanatlija u Šapcu tužilo je 1935. firmu „Bata“ zbog bespravne prodaje gumenih opanaka, pa je sreski načelnik kaznio ovu firmu sa 1100 dinara i zabranio prodaju gumenih opanaka. Zabrana nije dugo trajala, a pobune se nastavljaju i u vidu protestnih zatvaranja trgovinskih i zanatskih radnji određenim danima. Ovo nije urodilo plodom.
Nakon oslobođenja u „Titovoj“ Jugoslaviji, fabrika „Bata“ osvanula je kao nacionalizovana fabrika pod imenom „Borovo“.
U posleratnim vremenima, ispred lokala Krsmanovića kuće, satima se stajalo u redovima, kako bi se došlo do jednog para odgovarajućeg broja obuće, budući da je to bila jedina radnja u gradu gde se obuća mogla nabaviti, za novac, ali i za bon dobijen od tadašnje gradske uprave. Ograničeni prodajni kapaciteti brzo bi bili potrošeni, što je značilo ponovno čekanje u redu za one koji tog dana nisu uspeli da dođu do svojih cipela ili patika.
Zanimljiv je podatak da je šabačko Preduzeće za proizvodnju obuće „Cale“, od 1968. godine počelo sa šivenjem gornjih delova obuće za fabriku „Borovo“.
Zlatno doba ove radnje u stopu je pratilo društveni i socijalni napredak, nezaboravni šabački korzo, šetnje centrom, blagostanje i bezbrižnost. Sedamdesetih i osamdesetih, dok je tek poneka kuća imala telefonski aparat, a viđanja se zakazivala po nekoliko dana unapred, mesto sigurnih susreta i najlepših razgovora bilo je baš pred njenim izlogom. Raspadom Jugoslavije, i fabrički pogoni, koji su ostvarivali višemilionski promet obuće za siguran korak njenih državljana, zatvorili su svoja vrata za susede. Krajem devedesetih, „Borovo“ je postalo domaći „Boreli“, međutim, poluprazni rafovi nekadašnji duh razvejali su bez traga.
Danas, u trećoj deceniji 21. veka, centar grada sija jače nego ikad, a izlozi Krsmanovića kuće rezervisani su za neminovne trendove. Ali da se neke stare dobre navike Šapčana ne menjaju, svedoči još uvek živ uzvik „vidimo se kod Borova“.
