Tri glasa, tri prijatelja i jedna reka – već pola veka grupa „Drina“ iz Badovinaca peva pesme koje čuvaju dušu Mačve.
Kad oni zapevaju, zaori se Mačva. Čuvari tradicije Rajko Arnautović, Dragomir Beljić i Milosav Drajić, ne daju da utihne staro, dvoglasno izvorno pevanje. Okupljeni u izvornu pevačku grupu „Drina“, sa još nekolicinom njih, decenijama neguju glasove pevajući stihove koji diraju dušu i srce onima koji vole zavičaj i Srbiju, a nadasve reku kojoj se pesmama žele umiliti i ukrotiti njenu nepredvidivu ćud.
Koreni ljubavi prema pesmi
– Volim da pevam, išao sam po kafanama, vašarima u Šapcu i Loznici, slušao muziku. Moj otac i još dvojica bili su toliko glasovno moćni da su, kada bi zapevali na prelu, gasili lampe na gas – seća se Milosav začetaka svoje ljubavi prema pesmi podstaknute ovom pričom.
Rajko, osnivač grupe, od detinjstva je pevao u školskom horu i solo, učestvovao i na raznim takmičenjima, izvodeći ne samo izvorne, već i druge pesme.
– Za mene je pevanje ispoljavanje emocija, a publika je ta koja nas puni energijom. Jedno vreme u Dublju pevali su „Dubljanski zvuci“, ali je grupa rasformirana, uglavnom zbog toga što je dobar deo članova preminuo. Ovakva izvedba ne može bez najmanje pet-šest glasova – objašnjava.
Dragana pevanje vraća u detinjstvo i radove u polju. Evocira uspomene na vreme kada je sa ocem i majkom išao u njivu u predvečerje u pauzi tokom žetve.
– Tu sam primao prva uputstva od starijih i iskusnijih kako slušati i pevati drugi glas, pa prelaziti u treći glas za celu oktavu i kako to zvuči. Kasnije, kroz folklor i KUD „Gradimir“, učio sam do profesionalaca. Sada vodim muzičku sekciju u klubu penzionera zajedno sa suprugom. Drugar me pozvao u grupu „Drina“ i sa njim uvek rado idem da pevamo – dodaje.
Izvorno pevanje opstaje u Mačvi uprkos vremenu, iako ga je nekada mnogo više bilo. Okupljali su se ljudi u polju ili u kući na slavljima, još dok nije bilo novca za instrumente.
– Sednu, popiju dve do tri čašice vina ili rakije i onda krene pesma. Svi su znali ko peva prvi, ko drugi glas, ko vodi, a ko basira. U Badovincima je krajem šezdesetih i sedamdesetih bilo pet grupa po sedam- osam članova i sva mačvanska sela takmičila su se po šorovima. Najbolji su se plasirali dalje, pa sve do republičkog takmičenja. Godine 1975. bili smo na susretima sela u Zaječaru, a pobeda na sledećem takmičenju obezbedila nam je nagradno putovanje u Inzbruk u Austriju. Danas takvih takmičenja ima u Prilikama, ostalo je zamrlo- objašnjava Rajko, i sam pretežno solista, ali po potrebi peva i drugi i treći glas.
Baš tamo, u Prilikama, Bora Dugić čestitao im je jedne godine na osvojenom prvom mestu, rekavši im da su „nešto posebno“.
– Odali smo mu našu tajnu. Kad odemo na Drinu, samo zahvatimo vodu pored obale i pijemo iz ruke- priča on uz osmeh, i sam pretežno solista, ali po potrebi i drugi i treći glas.
Zapis za večnost
– Godinama unazad pravili smo pesme po uzoru na stare. Na predlog Mire Drobac, muzičke urednice RTS-a, snimili smo nekoliko svojih pesama za zvučni arhiv, da ostanu trajno zapisane – dodaje.
Dragan podseća da je Bata Cvetuljski bio koren pevačke grupe.
– Uz njega smo počeli i nekoliko godina pevali udarnički i onda je došlo do osipanja članova. Mene je to privlačilo, to volim, prosto ne mogu bez toga. Kad sam došao, bilo je 10- 12 ljudi i išli smo po svetkovinama i muzičkim manifestacijama. Pesma koja je napravljena da se igra i peva je u sistemu koračnice, sve je to uz korak i ritam. Onaj ko ne može da uđi u prvi ili drugi glas, ćuti ili samo otvara usta, ne primećuje se – priča on.
Pesma ne sme da bude preduga, tri- četiri minuta, stihovi moraju da se rimuju, jer bez rimovanja nema lepote. Rajko priznaje da se desi da nekad neko i pogreši.
– To se najčešće i ne primeti. Mi osetimo, ali nema nazad. Ljutimo se, ali se ne zbunimo. Ipak, to su retke situacije – ističe on.
Drina, Mačva, seoski i život sam, nepresušan su izvor inspiracije, kao i reka koja protiče pored njih, noseći sa sobom uspomene, čežnju, generacijske želje.
Pesme čežnje i ljubavi
– „Drino, vodo, ne ruši mi ade“ je pesma koju sam napisao pre 20 i nešto godina. Mi Badovinčani bili smo sa one strane Drine sa Kamenkom Katićem, snimali emisiju. Pošto je Drina pravila čuda i probleme našim seljacima, nosila šumu, zemlju, došao sam na ideju da probam da napišem pesmu o tome. Kamenko se oduševio kad smo je otpevali. Od Zdravka Jerotića sam čuo da je neki čovek iz Glogovca pevao za vreme rata na Drini, ali mi smo upamtili jednu strofu i još dve sam ja dodao- priča Rajko.
Osim „Ima jedna zemlja mala, Srbija se zove“, „Mačvo moja, rodna i bogata“, „Mačvo ravna, lepa i široka“, „Pokraj Drine jedna vrba stara“, na repertoaru su i „Mala moja, šimširovo drvo“, „Ovce čuva čobanica Rada“…
Pesme čežnje i ljubavi
Kako navodi Dragan, pominje se i veza devojke sa mladićem i njihova međusobna čežnja.
– Pre je bilo drugačije nego danas. Gledaju se prvo preko obale, pa tek onda dođe do bližeg kontakta na dva- tri metra, a kad se pozdrave, to je već gotova priča. Sve ono što je nekad bilo zabranjeno ili daleko, kroz stihove je ispričano i završeno. To je čar naših pesama, opevana je čarobna moć ljubavi i čežnja za lepšim životom, za razliku od današnjih koje ne liče ni na šta – podvlači.
Ranije su, priča Rajko, te pesme bile popularne i svi domovi kulture puni, aplauzi dugi. I sad ima ljudi, kad se pesma lepo otpeva, prilaze i čestitaju, ali nema te masovnosti na skupovima.
– Druga su to vremena bila, bez televizora i radija. Ljudi su išli na igranke, takvo pevanje je bilo cenjeno i slušano – dodaje.
Borba je bila, za svaki glas. Manja sela su imala po jednu grupu, veća po dve- tri grupe, pa se onda međusobno takmičili.
– Prelazili su pevači iz grupe u grupu za korpu jabuka ili džak paprika. Nekad se i posvađaju, ne govore jedan s drugim iz grupe, pa se opet pomire i vrate – kaže uz osmeh.
A pevaju li i žene ili je ovakav način izvedbe svojstven samo muškarcima? Svojevremeno je, priča, u Bogatiću postojala ženska pevačka grupa „Stanarice“, ali je davno rasformirana.
-Lepo su pevale, ali nekako smo mi muškraci slobodniji od obaveza, žene uvek imaju više posla – kaže Rajko, dok Milosav dodaje: „Ne daju im muževi“, malo u šali, malo u zbilji.
Osim što nastupaju na manifestacijama i kulturnim dešavanjima, okupljaju se za svoju dušu. Letos su bili kod Milosava u kolebi, ponoviće druženje i u septembru.
– Dve harmonike, program raznolik, druženja traju po ceo dan. Što ranije počnemo, kasnije završimo – priča on.
Priznanja i put na Hilandar
Od Kulturno- prosvetne zajednice dobili su priznanje za 50 godina rada, a jedina su izvorna pevačka grupa koja je po pozivu 2018. godine za Vidovdan pevala na Hilandaru. U Zagrebu su snimili prvi CD. Priznanja, nagrade, nanizale su se za pola stoleća. A ima li ko da ih nasledi?
– Sticajem okolnosti u Kulturno- obrazovnom centru Bogatić sam radio 15 godina, sad sam u penziji. Probali smo Miloš Simić, Zoran Puzić i ja da animiramo neke momke. Dođu na probu jednom dvaput, kažu: „Jeste lepo, Rajko, ali nije to za nas“. Mlade to ne zanima. Znaju da pevaju, ali jednostavno neće- napominje Rajko, dok Milosav veruje da tu ima malo i sramote i stida.
Ne zna se da u Mačvi ima neko mlađi od 60 godina da neguje dvoglasje. Dragan veruje da su način života i nametnut pogrešan sistem vrednosti uzeli danak.
– To mora da se oseti. Ako nemaš u sebi osećaj za ritam, muziku, ako te ne privlači takav melos, ne saosećaš sa tim ljudima, to je praktično nemoguće – kaže Dragan.
– Znao sam ljude koji nisu školovali glas, ali su imali urođen talenat. Sa tim se rodiš. Ili znaš, ili ne znaš – smatra Rajko.
Do sada ih je tridesetak prošlo kroz grupu. Vreme neumitno protiče, ali za njihovu energiju to nema nikakvog značaja. Nastavljaju sa istim žarom, čini se, sve žustrije, pretačući ljubav, iskustvo i umeće u svaki stih.
