Три гласа, три пријатеља и једна река – већ пола века група „Дрина“ из Бадовинаца пева песме које чувају душу Мачве.
Кад они запевају, заори се Мачва. Чувари традиције Рајко Арнаутовић, Драгомир Бељић и Милосав Драјић, не дају да утихне старо, двогласно изворно певање. Окупљени у изворну певачку групу „Дрина“, са још неколицином њих, деценијама негују гласове певајући стихове који дирају душу и срце онима који воле завичај и Србију, а надасве реку којој се песмама желе умилити и укротити њену непредвидиву ћуд.
Корени љубави према песми
– Волим да певам, ишао сам по кафанама, вашарима у Шапцу и Лозници, слушао музику. Мој отац и још двојица били су толико гласовно моћни да су, када би запевали на прелу, гасили лампе на гас – сећа се Милосав зачетака своје љубави према песми подстакнуте овом причом.
Рајко, оснивач групе, од детињства је певао у школском хору и соло, учествовао и на разним такмичењима, изводећи не само изворне, већ и друге песме.
– За мене је певање испољавање емоција, а публика је та која нас пуни енергијом. Једно време у Дубљу певали су „Дубљански звуци“, али је група расформирана, углавном због тога што је добар део чланова преминуо. Оваква изведба не може без најмање пет-шест гласова – објашњава.
Драгана певање враћа у детињство и радове у пољу. Евоцира успомене на време када је са оцем и мајком ишао у њиву у предвечерје у паузи током жетве.
– Ту сам примао прва упутства од старијих и искуснијих како слушати и певати други глас, па прелазити у трећи глас за целу октаву и како то звучи. Касније, кроз фолклор и КУД „Градимир“, учио сам до професионалаца. Сада водим музичку секцију у клубу пензионера заједно са супругом. Другар ме позвао у групу „Дрина“ и са њим увек радо идем да певамо – додаје.
Изворно певање опстаје у Мачви упркос времену, иако га је некада много више било. Окупљали су се људи у пољу или у кући на слављима, још док није било новца за инструменте.
– Седну, попију две до три чашице вина или ракије и онда крене песма. Сви су знали ко пева први, ко други глас, ко води, а ко басира. У Бадовинцима је крајем шездесетих и седамдесетих било пет група по седам- осам чланова и сва мачванска села такмичила су се по шоровима. Најбољи су се пласирали даље, па све до републичког такмичења. Године 1975. били смо на сусретима села у Зајечару, а победа на следећем такмичењу обезбедила нам је наградно путовање у Инзбрук у Аустрију. Данас таквих такмичења има у Приликама, остало је замрло- објашњава Рајко, и сам претежно солиста, али по потреби пева и други и трећи глас.
Баш тамо, у Приликама, Бора Дугић честитао им је једне године на освојеном првом месту, рекавши им да су „нешто посебно“.
– Одали смо му нашу тајну. Кад одемо на Дрину, само захватимо воду поред обале и пијемо из руке- прича он уз осмех, и сам претежно солиста, али по потреби и други и трећи глас.
Запис за вечност
– Годинама уназад правили смо песме по узору на старе. На предлог Мире Дробац, музичке уреднице РТС-а, снимили смо неколико својих песама за звучни архив, да остану трајно записане – додаје.
Драган подсећа да је Бата Цветуљски био корен певачке групе.
– Уз њега смо почели и неколико година певали ударнички и онда је дошло до осипања чланова. Мене је то привлачило, то волим, просто не могу без тога. Кад сам дошао, било је 10- 12 људи и ишли смо по светковинама и музичким манифестацијама. Песма која је направљена да се игра и пева је у систему корачнице, све је то уз корак и ритам. Онај ко не може да уђи у први или други глас, ћути или само отвара уста, не примећује се – прича он.
Песма не сме да буде предуга, три- четири минута, стихови морају да се римују, јер без римовања нема лепоте. Рајко признаје да се деси да некад неко и погреши.
– То се најчешће и не примети. Ми осетимо, али нема назад. Љутимо се, али се не збунимо. Ипак, то су ретке ситуације – истиче он.
Дрина, Мачва, сеоски и живот сам, непресушан су извор инспирације, као и река која протиче поред њих, носећи са собом успомене, чежњу, генерацијске жеље.
Песме чежње и љубави
– „Дрино, водо, не руши ми аде“ је песма коју сам написао пре 20 и нешто година. Ми Бадовинчани били смо са оне стране Дрине са Каменком Катићем, снимали емисију. Пошто је Дрина правила чуда и проблеме нашим сељацима, носила шуму, земљу, дошао сам на идеју да пробам да напишем песму о томе. Каменко се одушевио кад смо је отпевали. Од Здравка Јеротића сам чуо да је неки човек из Глоговца певао за време рата на Дрини, али ми смо упамтили једну строфу и још две сам ја додао- прича Рајко.
Осим „Има једна земља мала, Србија се зове“, „Мачво моја, родна и богата“, „Мачво равна, лепа и широка“, „Покрај Дрине једна врба стара“, на репертоару су и „Мала моја, шимширово дрво“, „Овце чува чобаница Рада“…
Песме чежње и љубави
Како наводи Драган, помиње се и веза девојке са младићем и њихова међусобна чежња.
– Пре је било другачије него данас. Гледају се прво преко обале, па тек онда дође до ближег контакта на два- три метра, а кад се поздраве, то је већ готова прича. Све оно што је некад било забрањено или далеко, кроз стихове је испричано и завршено. То је чар наших песама, опевана је чаробна моћ љубави и чежња за лепшим животом, за разлику од данашњих које не личе ни на шта – подвлачи.
Раније су, прича Рајко, те песме биле популарне и сви домови културе пуни, аплаузи дуги. И сад има људи, кад се песма лепо отпева, прилазе и честитају, али нема те масовности на скуповима.
– Друга су то времена била, без телевизора и радија. Људи су ишли на игранке, такво певање је било цењено и слушано – додаје.
Борба је била, за сваки глас. Мања села су имала по једну групу, већа по две- три групе, па се онда међусобно такмичили.
– Прелазили су певачи из групе у групу за корпу јабука или џак паприка. Некад се и посвађају, не говоре један с другим из групе, па се опет помире и врате – каже уз осмех.
А певају ли и жене или је овакав начин изведбе својствен само мушкарцима? Својевремено је, прича, у Богатићу постојала женска певачка група „Станарице“, али је давно расформирана.
-Лепо су певале, али некако смо ми мушкраци слободнији од обавеза, жене увек имају више посла – каже Рајко, док Милосав додаје: „Не дају им мужеви“, мало у шали, мало у збиљи.
Осим што наступају на манифестацијама и културним дешавањима, окупљају се за своју душу. Летос су били код Милосава у колеби, поновиће дружење и у септембру.
– Две хармонике, програм разнолик, дружења трају по цео дан. Што раније почнемо, касније завршимо – прича он.
Признања и пут на Хиландар
Од Културно- просветне заједнице добили су признање за 50 година рада, а једина су изворна певачка група која је по позиву 2018. године за Видовдан певала на Хиландару. У Загребу су снимили први ЦД. Признања, награде, нанизале су се за пола столећа. А има ли ко да их наследи?
– Стицајем околности у Културно- образовном центру Богатић сам радио 15 година, сад сам у пензији. Пробали смо Милош Симић, Зоран Пузић и ја да анимирамо неке момке. Дођу на пробу једном двапут, кажу: „Јесте лепо, Рајко, али није то за нас“. Младе то не занима. Знају да певају, али једноставно неће- напомиње Рајко, док Милосав верује да ту има мало и срамоте и стида.
Не зна се да у Мачви има неко млађи од 60 година да негује двогласје. Драган верује да су начин живота и наметнут погрешан систем вредности узели данак.
– То мора да се осети. Ако немаш у себи осећај за ритам, музику, ако те не привлачи такав мелос, не саосећаш са тим људима, то је практично немогуће – каже Драган.
– Знао сам људе који нису школовали глас, али су имали урођен таленат. Са тим се родиш. Или знаш, или не знаш – сматра Рајко.
До сада их је тридесетак прошло кроз групу. Време неумитно протиче, али за њихову енергију то нема никаквог значаја. Настављају са истим жаром, чини се, све жустрије, претачући љубав, искуство и умеће у сваки стих.
