Na stihove poznate pesme, „Hoćemo li u Šabac na vašar“, dvoumljenja nema, jer taj događaj se ne propušta. Na pitanje, šta je to tako posebno, teško je dati odgovor, ali se u to uvere svi koji dolaze u Šabac 21. septembra na Malogospojinski panađur. Vekovna tradicija je samo jedan od razloga, zatim, kada počne, ni vašardžije ne znaju koliko će trajati, a za tih desetak dana ovde se pazari, zabavlja i lumpuje do zore. Vašar svake godine poseti i do nekoliko desetina hiljada ljudi, a u ranija vremena imao i do 300.000 posetilaca. Šta je to ovde tako posebno, niko ne ume da objasni, ali svi sa setom govore isto – to samo ima na šabačkom vašaru.
Reka ljudi (Foto: J. Gubelić)
“Navalite narode”, odjekuje sa razglasa. A unutra, na desetine žena ronja tražeći odgovarajući komad garderobe. Ima ovde za supruga, decu i celu familiju.
“Samo mora da se ronja. Ima čak i novih stvari sa etiketom. Ja sam bila jutros i sad sam došla ponovo. Treba biti uporan”, priča Simona Vesić.
Klavijature, harmonika, gume svih veličina, skije, štapovi za pecanje, varijače, kutlače, servis za ručavanje, samo su delić bogatog asortimana. Sve je to stiglo iz Austrije i Italije, polovno i novo, za svačiji ukus i džep.
“Jedna viljuška mi fali da kompletiram servis, ali može da prođe i sa pet. Šest noževa i pet viljuški. Tu jednu kupiću na drugom mestu. Nigde nema ovo što ima na šabačkom vašaru”, priča gospođa dok po zemlji prekrivnoj najlonom skuplja viljuške.
Pojedeno meso meri se u tonama (Foto. J. Gubelić)
Na najvećoj pijaci severozapadne Srbije gužva traje već nekoliko dana. Stiskaju se žene ispred butika pod vedrim nebom, gde veseli prodavac svraća prolaznike. Samo se treba sagnuti i svaki komad proturiti kroz ruke. Tu su bunde od astragana i nerca, kožne jakne, markirane torbe koje su nosile gospođe po Beču. Šire oči gospođe i navlače komade garderobe koje će uskoro prošetati po gradu na Savi. Za one skromnijeg džepa, tu su sintetička i krzna od lisice. Sve ima svoju cenu.
“Svega ima samo treba para. Ja dođem da razledam. Treba sve ovo videti”, dobacuje jedan od redovnih posetilaca.
Gužva ispred šatora (Foto: J. Gubelić)
Posebno je sve – od čuvenih vašarskih atrakcija, kao što su razni ringišpili, šećerna vuna, alva, liciderska srca…Posebni su trgovci iz svih delova Srbije, ali i zanatlije starih zanata poput kazandžija, pintera, kovača, stolara… I tako, duže od jednog veka, svake godine, 21. septembra sjate se posetioci iz cele Srbije da vide i osete šabački vašar. Kad grad utihne, zasija plato gde je bila kasarna na šabačkom Starom gradu. Sve gori i trese se od svetla i muzike. Tu su vrteške, vozići, gusarski brod, „kamikaze“, „supertvister“. Vozi se na suvom i na vodi, na patkama i konjićima raznim. Zabave je na pretek, za decu i odrasle.
Zabava za sve uzraste (Foto: J. Gubelić)
Kaldrmisani sokakom, prema novoj lokaciji vašara, otvorenim tezgama, trguje se do kasnih večernjih sati.
Na ražnju se okreću prasići i jagnjići. Količina pečenja koja se ovde pojede tokom desetak dana vašara meri se u tonama. Roštilj na ćumuru peku majstori koji su u Šabac stigli iz svih krajeva Srbije. U zemljanim posudama krčka se svadbarski kupus.
Plesačice su izazavale najveću pažnju (Foto. J. Gubelić)
Ali ipak, duša grada oduvake je spavala u gradskim kafanama. Nije bilo grada u Srbiji sa većim brojem kafana po glavi stanovnika i tako bogatom istorijom kafanskog života. Boemski život ovog grada prijatno i raširenih ruku dočekavao je svakog gosta, pogotovo onog sa strane koji po prvi put otkriva čari i zauvek nemirni duh Šapca. Tako je tokom vašara i pood šatorima.
“Mi dnevno ispečemo od 40 do 50 prasića i jagnjića i sve se pojede. Ovo nigde nema”, kaže Dejan Miljković iz Leskovca.
Na tezgama složene farmerice iz Novog Pazara, veš iz Arilja, “mirišljave čarape iz Turske”. Sa konkurencijom se bore naglas. Sa svih strana odjekuje – navali narode!
Lumperaj do jutra (Foto. J. Gubelić)
Pravi život počenje uveče u šatorima. Cela estrada je ovde. Grmi kod Aćima, Ere, u Beloj šatri.
Koliko je ljudi unutra, toliko je ispred.
“Ja samo virim. Dovoljno mi je ono što vidim kad se podvučem ispod cerade”, kaže jedna od dama. Mušarci po prirodi hrabriji pa se unutra bahate. Vade pare, kite pevačice, nazdravljaju znanim i neznanim.
“Ove plesačice su najbolje. To je život. Piće jeste 350 dinara, ali se svaki dinar isplati. Ovo mora da se doživi”, priča jedan od gostiju.
Zabava kojoj se ne može odoleti (Foto. J. Gubelić)
Šatre su oblepljene posterima pevača sa estrade. Noću, kad grad utihne, ovde se ori do ranih jutarnjih sati. O šipke se kače i pevači i gosti. Sve za pare i provod. Da duže traje i da se ne zaboravi jer na novi nezaboravni doživljaj treba čekati godinu dana.
