Osvajanje nagrada na republičkim takmičenjima iz matematike, fizike, hemije, programiranja za Dušana Beguša je uobičajena stvar. Od petog do osmog razreda izašao je na 71 takmičenje svih nivoa i osvojio 64 prva mesta, što je impresivan rezultat za jednog petnaestogodišnjaka. U svetu ovog zaljubljenika u algebru i geometriju nikada nije dosadno, a u osnovi njegovog uspeha je strast prema znanju i nauci. Dete izgledom, a odgovorima ozbiljan sagovornik, na životne dileme daje precizna rešenja, ponekad i u procentima.
Navikao da bude najbolji (Foto: privatna arhiva)
Ovaj mali/veliki naučnik nema vremena za predah od nagrada – upravo je dobio priznanje Fondacije Dragice Nikolić za najbolje učenike u Srbiji, za šta je odavno prekvalifikovan. Trenutno se sprema za Svetsku naučnu olimpijadu koja će se održati u decembru u Bocvani, a do tada će se navikavati na program beogradske Matematičke gimnazije, u čijim će klupama sedeti naredne četiri godine. Razume se, nije imao dilemu po pitanju nastavka školovanja.
U porodici Beguš matematika je prirodna stvar. Krenuo je stopama majke i oca, profesora matematike i programiranja: „Roditelji su me pustili da sam odlučim šta mi se najviše sviđa, ali na kraju je ispalo da nisam mogao daleko od porodičnog stabla. Programiranje sam učio usput. Tata ostavi gimnazijsku knjigu na stolu, ja je uzmem i sam radim, zbog toga mi je prva osvojena nagrada iz programiranja najdraža“, priznaje.
Porodica Beguš uvek ima razlog za slavlje (Foto: privatna arhiva)
Prvi matematički uspesi počeli su u nižim razredima osnovne škole, a kasnije su se nizala takmičenja iz gotovo svih predmeta – engleski, srpski, geografija, biologija, matematika, fizika, hemija, programiranje, pa čak i šah: „Morali smo da ga ograničavamo za neke stvari, napravili smo redukciju takmičenja. Hteo je na sve. Ove godine, recimo, poklopile su mu se dve olimpijade, Srpska informatička i Srpska fizička olimpijada“, kaže Draško Beguš, Dušanov tata.
Sport i knjige su odmah posle nauke (Foto: privatna arhiva)
Kruna njegovog dosadašnjeg bavljenja prirodnim predmetima je predstojeća Međunarodna naučna olimpijada u Bocvani, na kojoj bi, nakon kvalifikacija, sa državnim timom trebalo da učestvuje krajem godine. Tu će sa kolegama iz celog sveta odmeravati znanja iz biologije, hemije i fizike. Otkrio nam je zanimljiv detalj: „Sada kada imam pripreme za Svetsku naučnu olimpijadu sanjam čudne snove – da sam dobio neku zaraznu bolest, jer će se Olimpijada održati u Bocvani, a velika je opasnost od zaraznih bolesti. Tamo zubi, niti voće, recimo, ne smeju da se peru vodom sa česme“, uzbuđen je Dule.
Učenici Nikolajeve škole postižu izuzetne uspehe (Foto: privatna arhiva)
Dušan dan provodi kao i druga deca. Bavi se košarkom, fudbalom, ide u šetnje, druži se, čita stripove i naučnu fantastiku, igra šah i sve postiže zahvaljujući dobroj memoriji, pa mu nije neophodno mnogo vremena za učenje. Kaže da je već u petom razredu naučio da razdvoji bitno od nebitnog.
„Ne trošim vremena koliko drugi misle, više koristim efikasnu metodu učenja. U petom sam imao dosta predmeta i takmičenja i jednostavno nije bilo vremena za gubljenje. Nije važno da uradim 300 zadataka na isti način, bitno je da razumem šta se dešava u njima, da ih analiziram i shvatim, taj momenat je vredan uživanja“, objašnjava Dušan.
Što je više takmičenja, lakše je suočiti se: „Naporne su pripreme i što je veći nivo takmičenja mora sve više da se radi, mnogo je teških stvari koje moraju da se ukapiraju, ali kada uđe u to kolo, čovek se navikne da radi, više mi predstavlja problem koliko imam snage za to. Ali imam dobar skor, od 71 takmičenja na koje sam izašao, tokom 6, 7. i 8. razreda, 64 puta sam bio prvo mesto. Nisu sva republička, naravno“, skromno napominje.
Ceni svoje profesore i drugare (Foto: privatna arhiva)
Od Dušana smo čuli kinesku mudrost koja kaže da bi trebalo poštovati one koji su nas nešto naučili, a on je od početka bio okružen posvećenim ljudima – to je učiteljica Snežana Cvejić iz OŠ „Nikolaj Velimirović“, zatim Dana i Mioljub Isailović matematičari, Borislav Bajić iz školice matematike, fizičar Goran Stanojević, Duško Mitrović, profesor hemije, tu su i profesorke biologije, geografije. Ne zaboravlja da pomene drugare: „Imam jako inteligentne drugare, mi se i međusobno takmičimo, tako da mi je to u stvari pomoglo“.
U potrazi za rešenjem zadatka u stanju je da ostane i po više sati, a zadovoljstvo je neopisivo.
„Na Državnom takmičenju iz fizike, Dule je osvojio prvo mesto, ali je bio ubeđen da je u jednom zadatku dat pogrešan ključ. Posle nekoliko dana Srpsko fizičko društvo se oglasilo i priznalo njegovo rešenje, ali mu nisu priznali bodove. Ipak, zadovoljstvo je tu, to je strašno dobar osećaj“, priča Draško Beguš.
Za zadovoljstvo su dovoljni olovka i papir (Foto: privatna arhiva)
Znanje je temeljnije, a nervoze je sve manje. Ne voli kada nije prvi, ali zna da iza svakog poraza dolazi pobeda.
„Prošle godine imao je jedan peh na državnom takmičenju, nespretno je prepisao zadatke sa originalnog papira i izgubio bitne bodove, tako da je pao na treće mesto. Sutradan u 9h ujutru imao je okružno takmičenje iz hemije. Meni da se to desilo verovatno ne bih mogao ništa da uradim, a on je izašao na hemiju i osvojio 97 bodova. Ojačao je. U petom i šestom razredu nije bio toliko jak, još je bio dete, ali nam je onda nekako pobegao, sazreo je prebrzo i ojačao mentalno u tom periodu“, kaže Dušanov tata, koji mu je velika podrška.
Rano je shvatio jedno – da bi se nešto postiglo u životu, potrebno je mnogo truda i ulaganja.
„Kao mali sam, naravno, želeo da budem poznat. Kao i svi, ko još ne bi želeo da bude poznat, da pričaju o njemu, ali nisam želeo da budem glumac, astronaut, nego da se bavim naukom. Međutim, više mi nije cilj da radim nešto što bi neko primetio. Pretpostavljam da bi mi najviše ležao neki posao gde su mi dovoljni papir, olovka i računar i da radim nešto originalno, ne nešto što mi je nametnuto“, kaže.
U društvu prijatelja matematičara je najlepše (Foto: privatna arhiva)
Pokušava da nas ubedi da zavolimo fiziku, programiranje, hemiju. Do kraja ovog teksta možda i uspe.
„Većina ljudi kada se pomene fizika misli da su to formule, ali nije tako. Ono što je problem učenicima jeste da uvide šta se desilo u čitavom fizičkom problemu koji je realan. To je suština fizike. Dok je programiranje teško naučiti, mora da se ima osećaj za te stvari. Opet, kada je hemija u pitanju zanimljivo je da matematičari rešavaju probleme na totalno drugačiji način, sve je povezano“, smatra.
Ima poruku za one kojima škola ne ide od ruke ili barem tako misle. Talentovan za brojeve i računice bilo kog tipa, Dušan tvrdi da je rad presudan.
„Svako može do određenog nivoa da se bavi matematikom ili nekim drugim predmetom. Ako neko probudi interesovanje za nešto što ga zanima i čime želi da se bavi, ne treba da se ne trudi, pa da kaže meni više ne treba. Od trećeg razred radim matematiku i nisam stao. Želim da napredujem u onome što mi ide dobro. Sve može da se postigne, šta je to uopšte osam godina osnovne škole, četiri srednje, svako ima kapacitet, svako ima Dušana u sebi“, smeje se Dule dok objašnjava: „Pa čak i ako je neko blizu odustajanja on i dalje ima više od 50% šanse da ovlada gradivom. Veoma je malo talenat u pitanju, važniji je rad“, poručuje.
