Освајање награда на републичким такмичењима из математике, физике, хемије, програмирања за Душана Бегуша је уобичајена ствар. Од петог до осмог разреда изашао је на 71 такмичење свих нивоа и освојио 64 прва места, што је импресиван резултат за једног петнаестогодишњака. У свету овог заљубљеника у алгебру и геометрију никада није досадно, а у основи његовог успеха је страст према знању и науци. Дете изгледом, а одговорима озбиљан саговорник, на животне дилеме даје прецизна решења, понекад и у процентима.
Навикао да буде најбољи (Фото: приватна архива)
Овај мали/велики научник нема времена за предах од награда – управо је добио признање Фондације Драгице Николић за најбоље ученике у Србији, за шта је одавно преквалификован. Тренутно се спрема за Светску научну олимпијаду која ће се одржати у децембру у Боцвани, а до тада ће се навикавати на програм београдске Математичке гимназије, у чијим ће клупама седети наредне четири године. Разуме се, није имао дилему по питању наставка школовања.
У породици Бегуш математика је природна ствар. Кренуо је стопама мајке и оца, професора математике и програмирања: „Родитељи су ме пустили да сам одлучим шта ми се највише свиђа, али на крају је испало да нисам могао далеко од породичног стабла. Програмирање сам учио успут. Тата остави гимназијску књигу на столу, ја је узмем и сам радим, због тога ми је прва освојена награда из програмирања најдража“, признаје.
Породица Бегуш увек има разлог за славље (Фото: приватна архива)
Први математички успеси почели су у нижим разредима основне школе, а касније су се низала такмичења из готово свих предмета – енглески, српски, географија, биологија, математика, физика, хемија, програмирање, па чак и шах: „Морали смо да га ограничавамо за неке ствари, направили смо редукцију такмичења. Хтео је на све. Ове године, рецимо, поклопиле су му се две олимпијаде, Српска информатичка и Српска физичка олимпијада“, каже Драшко Бегуш, Душанов тата.
Спорт и књиге су одмах после науке (Фото: приватна архива)
Круна његовог досадашњег бављења природним предметима је предстојећа Међународна научна олимпијада у Боцвани, на којој би, након квалификација, са државним тимом требало да учествује крајем године. Ту ће са колегама из целог света одмеравати знања из биологије, хемије и физике. Открио нам је занимљив детаљ: „Сада када имам припреме за Светску научну олимпијаду сањам чудне снове – да сам добио неку заразну болест, јер ће се Олимпијада одржати у Боцвани, а велика је опасност од заразних болести. Тамо зуби, нити воће, рецимо, не смеју да се перу водом са чесме“, узбуђен је Дуле.
Ученици Николајеве школе постижу изузетне успехе (Фото: приватна архива)
Душан дан проводи као и друга деца. Бави се кошарком, фудбалом, иде у шетње, дружи се, чита стрипове и научну фантастику, игра шах и све постиже захваљујући доброј меморији, па му није неопходно много времена за учење. Каже да је већ у петом разреду научио да раздвоји битно од небитног.
„Не трошим времена колико други мисле, више користим ефикасну методу учења. У петом сам имао доста предмета и такмичења и једноставно није било времена за губљење. Није важно да урадим 300 задатака на исти начин, битно је да разумем шта се дешава у њима, да их анализирам и схватим, тај моменат је вредан уживања“, објашњава Душан.
Што је више такмичења, лакше је суочити се: „Напорне су припреме и што је већи ниво такмичења мора све више да се ради, много је тешких ствари које морају да се укапирају, али када уђе у то коло, човек се навикне да ради, више ми представља проблем колико имам снаге за то. Али имам добар скор, од 71 такмичења на које сам изашао, током 6, 7. и 8. разреда, 64 пута сам био прво место. Нису сва републичка, наравно“, скромно напомиње.
Цени своје професоре и другаре (Фото: приватна архива)
Од Душана смо чули кинеску мудрост која каже да би требало поштовати оне који су нас нешто научили, а он је од почетка био окружен посвећеним људима – то је учитељица Снежана Цвејић из ОШ „Николај Велимировић“, затим Дана и Миољуб Исаиловић математичари, Борислав Бајић из школице математике, физичар Горан Станојевић, Душко Митровић, професор хемије, ту су и професорке биологије, географије. Не заборавља да помене другаре: „Имам јако интелигентне другаре, ми се и међусобно такмичимо, тако да ми је то у ствари помогло“.
У потрази за решењем задатка у стању је да остане и по више сати, а задовољство је неописиво.
„На Државном такмичењу из физике, Дуле је освојио прво место, али је био убеђен да је у једном задатку дат погрешан кључ. После неколико дана Српско физичко друштво се огласило и признало његово решење, али му нису признали бодове. Ипак, задовољство је ту, то је страшно добар осећај“, прича Драшко Бегуш.
За задовољство су довољни оловка и папир (Фото: приватна архива)
Знање је темељније, а нервозе је све мање. Не воли када није први, али зна да иза сваког пораза долази победа.
„Прошле године имао је један пех на државном такмичењу, неспретно је преписао задатке са оригиналног папира и изгубио битне бодове, тако да је пао на треће место. Сутрадан у 9х ујутру имао је окружно такмичење из хемије. Мени да се то десило вероватно не бих могао ништа да урадим, а он је изашао на хемију и освојио 97 бодова. Ојачао је. У петом и шестом разреду није био толико јак, још је био дете, али нам је онда некако побегао, сазрео је пребрзо и ојачао ментално у том периоду“, каже Душанов тата, који му је велика подршка.
Рано је схватио једно – да би се нешто постигло у животу, потребно је много труда и улагања.
„Као мали сам, наравно, желео да будем познат. Као и сви, ко још не би желео да буде познат, да причају о њему, али нисам желео да будем глумац, астронаут, него да се бавим науком. Међутим, више ми није циљ да радим нешто што би неко приметио. Претпостављам да би ми највише лежао неки посао где су ми довољни папир, оловка и рачунар и да радим нешто оригинално, не нешто што ми је наметнуто“, каже.
У друштву пријатеља математичара је најлепше (Фото: приватна архива)
Покушава да нас убеди да заволимо физику, програмирање, хемију. До краја овог текста можда и успе.
„Већина људи када се помене физика мисли да су то формуле, али није тако. Оно што је проблем ученицима јесте да увиде шта се десило у читавом физичком проблему који је реалан. То је суштина физике. Док је програмирање тешко научити, мора да се има осећај за те ствари. Опет, када је хемија у питању занимљиво је да математичари решавају проблеме на тотално другачији начин, све је повезано“, сматра.
Има поруку за оне којима школа не иде од руке или барем тако мисле. Талентован за бројеве и рачунице било ког типа, Душан тврди да је рад пресудан.
„Свако може до одређеног нивоа да се бави математиком или неким другим предметом. Ако неко пробуди интересовање за нешто што га занима и чиме жели да се бави, не треба да се не труди, па да каже мени више не треба. Од трећег разред радим математику и нисам стао. Желим да напредујем у ономе што ми иде добро. Све може да се постигне, шта је то уопште осам година основне школе, четири средње, свако има капацитет, свако има Душана у себи“, смеје се Дуле док објашњава: „Па чак и ако је неко близу одустајања он и даље има више од 50% шансе да овлада градивом. Веома је мало таленат у питању, важнији је рад“, поручује.
