Kada su Borka i Dejan saopštili rođacima da se iz kuće od 100 kvadrata u centru Šapca sele u Klenak u pet puta manji sobičak, svi su bili u neverici. Tada su imali samo dobru ideju i mnogo volje. Danas su sigurni da su napravili pravi potez.
Hiljade hrizantema, muškatli i karanfila, begonija, kadifa, petunija, salvija, gazanija i muškatli privlači prolaznike makar da zavire u dvorište Andrića u Klenku. Na drugi pogled većina odlučuje i da pazari i tako u svom domu napravi mali raj za uživanje, nalik ovom tik uz magistralni put Šabac-Beograd. Baš to su poželeli Borka i Dejan Andrić iz Šapca pre 16 godina, a danas u tom raju uživaju sa svoje tri kćerke. Svi su uključeni u proizvodnju cveća. Sve što proizvedu u plastenicima iza kuće, prodaju u svom dvorištu.
Te 2002. godine počeli su sa 4.000, a danas godišnje proizvedu 100.000 sadnica baštenskog, balkonskog i sezonskog cveća. Međutim, pre 16 godina, kada su odlučili da napuste život u gradu, cvećarstvo je bilo samo dobra ideja.
„Ja sam u to vreme imala tri butika – u Šapcu, Vladimircima i Bogatiću. Rođena sam u gradu i u baštu pre toga nikada nisam ušla. Međutim, zbog brzog života, porodica nikada nije bila na okupu. Suprug je radio kao automehaničar, ja vodila radnje a deca su bila mala. Ja sam jedan dana rešila da počnemo da gajimo cveće i tako svi budemo zajedno“, priča Borka.
Napustili su grad i došli u obližnje selo Klenak. U jednom sobičku su živeli, a u bašti su podigli plastenik i zasadili cveće.
„Taj plastenik je imao 40 kvadrata. Mi o cveću nismo ništa znali, osim što sam ja volela cveće. Tad nije bilo interneta, pa nismo imali šansu da saznamo kako se gaji i neguje cveće. Počeli smo da kupujemo knjige i da se raspitujemo. Međutim, kad si na početku, niko neće da ti kaže kako se to radi. I ovde je konkurencija kao i u svakom drugom poslu. Sećam se da smo čitali ali uopšte nismo razumeli stručne termine“, priseća se Borka.
Sa prvom proizvodnjom doživeli su neuspeh ali to ih nije obeshrabrilo. Pikirali bi nove semenke koje bi kasnije ubacivali u čaše od jogurta, zatim veće posude, pa sve do saksija koje su išle za prodaju. Plastenik su grejali uz pomoć peći bubnjara, a biljke zalivali ručno. Danas imaju parno grejanje u plastenicima, sistem kap po kap i cveće kom se dive i kupci i konkurencija.
„Potrebno je mnogo više strpljenja, rada, energije i ulaganja nego u druge grane poljoprivrede. Međutim to se na kraju isplati. Posao se jednostavno razvijao. Nama se svidelo, a izgleda i cveću sa nama. Sve ovo što vidite, mi i ne primećujemo. Ljudi dođu i dive se. Nama je to potpuno normalno. Cveće je sastavni deo naših života“, kaže Borka koja je zadužena za veći deo posla.
Sve što proizvedu, prodaju u svom dvorištu. Za taj deo posla zadužen je suprug Dejan. On obezbeđuje drva za grejanje plastenika, donosi prehranu i brine se oko zalivnog sistema, dok Borka pikira i orezuje cveće. Biljke traže vodu, prehranu i negu. Ponekad i više od toga.
„Zimi ložimo na svaka dva sata. To je kao da imaš bebu. Nema odmora u toku godine. Na more idemo na smenu. Imamo tri žene koje pomažu a uključene su i naše tri kćerke. Jednostavno, to je živo biće i ne može ni dan da se ostavi bez hrane i vode. Tu je i orezivanje i sve što traže biljke. Ovde nema ništa bez iskustva. Tek kad propadne, ja shvatim šta se desilo i više ne ponavljam grešku“, objašnjava Borka.
Osim novca, preduslov za uspeh je ljubav.
„Ujutru im pustimo muziku. To daje pozitivnu atmosferu. Sigurna sam da one sve osećaju i da im se ne može prići bez ljubavi. Ja kada nisam raspoložena, u rasadnik i ne ulazim“, kaže Borka.