Када су Борка и Дејан саопштили рођацима да се из куће од 100 квадрата у центру Шапца селе у Кленак у пет пута мањи собичак, сви су били у неверици. Тада су имали само добру идеју и много воље. Данас су сигурни да су направили прави потез.
Хиљаде хризантема, мушкатли и каранфила, бегонија, кадифа, петунија, салвија, газанија и мушкатли привлачи пролазнике макар да завире у двориште Андрића у Кленку. На други поглед већина одлучује и да пазари и тако у свом дому направи мали рај за уживање, налик овом тик уз магистрални пут Шабац-Београд. Баш то су пожелели Борка и Дејан Андрић из Шапца пре 16 година, а данас у том рају уживају са своје три кћерке. Сви су укључени у производњу цвећа. Све што произведу у пластеницима иза куће, продају у свом дворишту.
Те 2002. године почели су са 4.000, а данас годишње произведу 100.000 садница баштенског, балконског и сезонског цвећа. Међутим, пре 16 година, када су одлучили да напусте живот у граду, цвећарство је било само добра идеја.
„Ја сам у то време имала три бутика – у Шапцу, Владимирцима и Богатићу. Рођена сам у граду и у башту пре тога никада нисам ушла. Међутим, због брзог живота, породица никада није била на окупу. Супруг је радио као аутомеханичар, ја водила радње а деца су била мала. Ја сам један дана решила да почнемо да гајимо цвеће и тако сви будемо заједно“, прича Борка.
Напустили су град и дошли у оближње село Кленак. У једном собичку су живели, а у башти су подигли пластеник и засадили цвеће.
„Тај пластеник је имао 40 квадрата. Ми о цвећу нисмо ништа знали, осим што сам ја волела цвеће. Тад није било интернета, па нисмо имали шансу да сазнамо како се гаји и негује цвеће. Почели смо да купујемо књиге и да се распитујемо. Међутим, кад си на почетку, нико неће да ти каже како се то ради. И овде је конкуренција као и у сваком другом послу. Сећам се да смо читали али уопште нисмо разумели стручне термине“, присећа се Борка.
Са првом производњом доживели су неуспех али то их није обесхрабрило. Пикирали би нове семенке које би касније убацивали у чаше од јогурта, затим веће посуде, па све до саксија које су ишле за продају. Пластеник су грејали уз помоћ пећи бубњара, а биљке заливали ручно. Данас имају парно грејање у пластеницима, систем кап по кап и цвеће ком се диве и купци и конкуренција.
„Потребно је много више стрпљења, рада, енергије и улагања него у друге гране пољопривреде. Међутим то се на крају исплати. Посао се једноставно развијао. Нама се свидело, а изгледа и цвећу са нама. Све ово што видите, ми и не примећујемо. Људи дођу и диве се. Нама је то потпуно нормално. Цвеће је саставни део наших живота“, каже Борка која је задужена за већи део посла.
Све што произведу, продају у свом дворишту. За тај део посла задужен је супруг Дејан. Он обезбеђује дрва за грејање пластеника, доноси прехрану и брине се око заливног система, док Борка пикира и орезује цвеће. Биљке траже воду, прехрану и негу. Понекад и више од тога.
„Зими ложимо на свака два сата. То је као да имаш бебу. Нема одмора у току године. На море идемо на смену. Имамо три жене које помажу а укључене су и наше три кћерке. Једноставно, то је живо биће и не може ни дан да се остави без хране и воде. Ту је и орезивање и све што траже биљке. Овде нема ништа без искуства. Тек кад пропадне, ја схватим шта се десило и више не понављам грешку“, објашњава Борка.
Осим новца, предуслов за успех је љубав.
„Ујутру им пустимо музику. То даје позитивну атмосферу. Сигурна сам да оне све осећају и да им се не може прићи без љубави. Ја када нисам расположена, у расадник и не улазим“, каже Борка.