U hronologiji Nato bombardovanja, maj mesec beleži gorke uspomene Šapčana. Bombe su u naseljenim delovima grada, kao po pravilu, padale isključivo utorkom, dok jednog vikenda, iznenada, na red nije došla i Kasarna na Savi, zgrada podignuta davne 1910. godine s namenom carinarnice, kojoj posle ovih napada nije bilo oporavka.
Šabac dugo nije bio meta neprijateljskih aviona, pa se među Čivijašima stvorilo ubeđenje da njihov grad iz nekog razloga odoleva napadima. Međutim, s prvim majem padaju i prve bombe, a obaranje američkog bombardera F-16 kod Nakučana sledećeg dana, kao da je izazvalo gnev agresora. Tri utorka zaredom – 11, 18, i 25. maja po istom scenariju gađane su mete na Ceru i južni deo grada.
Niko nije očekivao da su subota 22. i nedelja 23. maj, rezervisani za desnu obalu Save. U noćnim satima vikenda bombardovano je područje Starog grada i više civilnih objekata u ovom potezu. Tom prilikom oštećena je Železnička stanica, Medicinska škola, veliki broj stambenih i poslovnih objekata na Bairu i Kamičku, kao i centar grada.
Posle ovih napada kasarna i prostor oko nje bili su potpuno razrušeni.
– Taman sam iz grada pošao na Savu, kad sam čuo upozorenje radioamatera sa Cera da se opasnost kreće ka Šapcu i vratio sam se. Bile su to spore granate, mogle su da se vide okom. Ta jedna je ogromnu rupu napravila, a bacali su i kasetne bombe, tako da je čitavo područje oko kasarne bilo puno rupa. Kasarna je bila izrešetana – seća se maratonac Ljubomir Jeličić.
Sa materijalnim gubicima nestale su i uspomene.
– Hangar našeg motonautičkog kluba bio je odmah pored. Kasnije smo na osnovu nekih starih planova saznali da je i taj hangar bio u sklopu kasarne. Bacili su jednu granatu direktno na njega. Sve je spaljeno – imali smo motor od 70 konja, gliser na prikolici, nema traga gde je to. Bio je i jedan kontejner gde smo držali male motorčiće, sportske čamce, jedno 20 njih, sve je to izgorelo i nestalo bez traga – priča Jeličić.
Zoran Đurkić Đura noć između 22. i 23. maja 1999. nikada neće zaboraviti. Tada čuvar Jugopetrolovog stovarišta, iz rova nedaleko iz kasarne, gledao je kako agresorske bombe menjaju sliku prostora na obali reke.
– Svi smo očekivali da će da gađaju tu noć. Stražario sam u rovu i zaista – video sam jako svetlo, poljana je pobelela, krenuo sam unazad, pao u rovu kad je počelo da trese. Imao sam zaštitnu kacigu, ali osećaj buke je bio neverovatan. Ceo rov je sijao, i sve se treslo. Izbacili su tri plotuna, 72 bombe, najbliža je pala 50 metara od mene. Bukvalno su prekopali poljanu. Pomolio sam se Svetom Nikoli i Svetom Vasiliju i rekao samo da ovo prođe – priča Đurkić, koji je u pokušaju evakuacije, u mraku, automobilom naleteo na krater u zemlji i po drugi put te noći, čudom za koje se molio, sačuvao život.
– Uđem u auto i pod pozicijom uletim u krivinu kod Alaske kolibe, auto počne levo-desno, oni su tu pogodili, diglo se blato, isturili su asfalt sa zemljom, nisam mogao da prođem, lupalo je, tuklo, gledali su moji drugari iz zgrada u Benskoj bari. Probio sam hladnjak, otkinuo čauru, ali prošao – seća se događaja koji ga i danas potresu.
Stare kasarne više nema. Najpre je demolirana bombama, a kasnije i srušena. Na ovom prostoru uz reku planiraju se novi objektu, a zdanje nekadašnje Carinarnice pamtiće fotografije i starije generacije sugrađana.
