У хронологији Нато бомбардовања, мај месец бележи горке успомене Шапчана. Бомбе су у насељеним деловима града, као по правилу, падале искључиво уторком, док једног викенда, изненада, на ред није дошла и Касарна на Сави, зграда подигнута давне 1910. године с наменом царинарнице, којој после ових напада није било опоравка.
Шабац дуго није био мета непријатељских авиона, па се међу Чивијашима створило убеђење да њихов град из неког разлога одолева нападима. Међутим, с првим мајем падају и прве бомбе, а обарање америчког бомбардера Ф-16 код Накучана следећег дана, као да је изазвало гнев агресора. Три уторка заредом – 11, 18, и 25. маја по истом сценарију гађане су мете на Церу и јужни део града.
Нико није очекивао да су субота 22. и недеља 23. мај, резервисани за десну обалу Саве. У ноћним сатима викенда бомбардовано је подручје Старог града и више цивилних објеката у овом потезу. Том приликом оштећена је Железничка станица, Медицинска школа, велики број стамбених и пословних објеката на Баиру и Камичку, као и центар града.
После ових напада касарна и простор око ње били су потпуно разрушени.
– Таман сам из града пошао на Саву, кад сам чуо упозорење радиоаматера са Цера да се опасност креће ка Шапцу и вратио сам се. Биле су то споре гранате, могле су да се виде оком. Та једна је огромну рупу направила, а бацали су и касетне бомбе, тако да је читаво подручје око касарне било пуно рупа. Касарна је била изрешетана – сећа се маратонац Љубомир Јеличић.
Са материјалним губицима нестале су и успомене.
– Хангар нашег мотонаутичког клуба био је одмах поред. Касније смо на основу неких старих планова сазнали да је и тај хангар био у склопу касарне. Бацили су једну гранату директно на њега. Све је спаљено – имали смо мотор од 70 коња, глисер на приколици, нема трага где је то. Био је и један контејнер где смо држали мале моторчиће, спортске чамце, једно 20 њих, све је то изгорело и нестало без трага – прича Јеличић.
Зоран Ђуркић Ђура ноћ између 22. и 23. маја 1999. никада неће заборавити. Тада чувар Југопетроловог стоваришта, из рова недалеко из касарне, гледао је како агресорске бомбе мењају слику простора на обали реке.
– Сви смо очекивали да ће да гађају ту ноћ. Стражарио сам у рову и заиста – видео сам јако светло, пољана је побелела, кренуо сам уназад, пао у рову кад је почело да тресе. Имао сам заштитну кацигу, али осећај буке је био невероватан. Цео ров је сијао, и све се тресло. Избацили су три плотуна, 72 бомбе, најближа је пала 50 метара од мене. Буквално су прекопали пољану. Помолио сам се Светом Николи и Светом Василију и рекао само да ово прође – прича Ђуркић, који је у покушају евакуације, у мраку, аутомобилом налетео на кратер у земљи и по други пут те ноћи, чудом за које се молио, сачувао живот.
– Уђем у ауто и под позицијом улетим у кривину код Аласке колибе, ауто почне лево-десно, они су ту погодили, дигло се блато, истурили су асфалт са земљом, нисам могао да прођем, лупало је, тукло, гледали су моји другари из зграда у Бенској бари. Пробио сам хладњак, откинуо чауру, али прошао – сећа се догађаја који га и данас потресу.
Старе касарне више нема. Најпре је демолирана бомбама, а касније и срушена. На овом простору уз реку планирају се нови објекту, а здање некадашње Царинарнице памтиће фотографије и старије генерације суграђана.