БИТКА КОЈА ЈЕ ЗАДИВИЛА СВЕТ И ПРОСЛАВИЛА СРПСКОГ ВОЈНИКА

Због битке на Церу, након које се српски војник славио и у Европи те 1914. године, и због симболике јунаштва – овде је сахрањено између 3500 и 4000 палих бораца, међу којима и чешки војници, који нису желели да се боре против браће Срба, спомен-комплекс у центру Текериша годишње посети преко 10.000 људи. О историјској улози овог културног добра од изузетног значаја за целокупну националну традицију, говоре и ентузијастични маршеви Лозничана и Шапчана, који у хиљадама, сваког августа, прелазе неколико десетина километара како би, баш на овом месту, одали почаст својим храбрим прецима.

Знамење велике победе
Громада у виду планине, у чијим темељима су посмртни остаци палих ратника, висине је преко десет метара, направљена од необрађеног церског гранита, а на врху има масивног бронзаног орла раширених крила који у кљуну носи ловоров венац – симбол мира и пријатељства. На западној страни споменика, испод грба Србије, стоји текст “Ваша дела су бесмртна“. На постаменту су спомен плоче са посветама и ликовима војводе Радомира Путника и војводе Степе Степановића.
– Има неприкосновену историјску вредност па је с разлогом један је од најпосећенијих споменика у целој Србији. Двоглави орао на врху тежак је скоро тону и направљен је у Берлину 1927, а на Видовдан 1928. године споменик је отворио краљ Александар Карађорђевић – каже историчар Зоран Тошић.

Земљиште за будући споменик поклонио је мештанин Текериша Цветко Живановић, борац последње одбране у Првом светском рату. Зидари су били из околних села, а радило се од јутра до мрака.
– За нас је најбитније да су та места обележена, и то најграндиознијим спомеником из Првог светског рата у Србији, а Текериш је најпознатије ратничко село. Цветко Живановић дао је 30 ари држави да се направи комплекс. Важно је да је поред пута, да људи могу да дођу и виде. Да је на врху Цера, како је постојала идеја, ретко ко би га видео – прича историчар.

Лист „Политика“, 29. јуна 1928. године, даје опширан извештај под насловом „Откривање споменика церским јунацима“. Иницијативу за његово подизање дало је Удружења резервних официра и ратника у Шапцу 1926. године, на челу са потпуковником Петром Гроздићем. Средства је обезбедила Краљевина Југославија, уз помоћ Чешке Републике и њиховог 28. прашког пука. Израду пројекта и техничко извођење обавио је врсни стручњак заслужан за многе споменике у овом крају, инжењер и бивши министар грађевине у Царској Русији Сергије Багенски.

На улазу у комплекс подигнута је и спомен-чесма са клупама и порцеланском сликом војводе Степе Степановића. Северно од костурнице налази се некадашња капела, у којој је после Другог светског рата Народни музеј из Шапца поставио изложбу о Церској бици.
– Прва изложба уприличена је након Другог светског рата, а комплетну поставку урадили су Војни и Музеј Јадра 1989. године, када су испред улаза у Музеј постављене и бисте војсковођа Степе Степановића, Радомира Путника, Живојина Мишића, Петра Бојовића и Павла Јуришића Штурма. На стогодишњицу Церске битке 2014. године урађена је нова музејска поставка и још две бисте – краљева Петра и Александра Карађорђевића – објашњава аутор актуелне музејске поставке у Текеришу Горан Вилић.

Битка која је почела случајно
Војни сукоб српске и аустроугарске војске у Церској, познатој и као Јадарска битка, вођен је између 12. и 24. августа 1914. око планине Цер и неколико села у околини, као и око Шапца, током ране фазе Српске кампање у Првом светском рату. До првих борбених дејстава дошло је 12. августа 1914. године, преласком аустроугарских јединица преко Дрине и Саве, на фронту од Шапца до Гучева. Пред њима се налазила Трећа српска армија, која, иако развучена, пружа жесток отпор, обезбеђујући тиме Врховној команди довољно времена да изврши прегруписавање снага.
– Битка је почела сасвим случајно, делови 21. Ландвер дивизије су били исцрпљени и како су прешли Дрину направили су логор да одморе. Наша извидница Другог прекобројног пука пришла им је близу, мислећи да су наши војници. Ухватили су их на спавању и видевши мноштво конзерви од хране, које наша војска није имала, постало им је јасно, и тако је битка почела – прича Горан Вилић, управник Музеја Јадра.

У литератури је забележена изјава српског капетана Јеше Топаловића како се његова дивизија сударила са аустроугарским снагама на падинама планине Цер.
„Предњи батаљон је током ноћи стигао до Тројанског врха, а када смо стигли до Парлога почео је пљусак, праћен вулканском грмљавином и заслепљујућим севањем. Вода нас је квасила са свих страна… Одједном други војник, без даха и узбуђено је узвикнуо – Господине мајоре, Швабе! Тако су судари између наше Комбиноване дивизије и непријатељеве 21. Ландвер дивизије започели, а са њима и битка на планини Цер.“  (Извор: Балкан 1804 – 1999, Миша Глени, Самиздат 2012. стр.315)

Поклон за рођендан
Командант аустроугарске балканске војске Оскар фон Поћорек поручује да ће његове трупе бацити Србију на колена и предати је цару Фрањи Јосифу за његов рођендан, то јест да ће до 18. августа „војничком шетњом“ стићи до Ниша, где се налазила српска влада. Притом не заборавља да изда заповест којом забрањује било какву хуманост према становништву.
– Циљ је био да за рођендан цара Фрање Јосифа поклоне освајање једног већег града у Србији, то се односило на Ваљево. Мислили су да ће већ 18. августа успети да уђу у Ваљево. Намера им је била да кроз тај део западне Србије уђу у централну – објашњава Вилић.
И заиста, у прва три дана борбе, Поћорекове снаге бележе успехе. Трећа српска армија, уз натчовечанске напоре лагано се повлачи. Међутим, ситуацију у корист Срба окреће увођење Друге српске армије, под командом генерала Степе Степановића.

 

Заслуге Врховне команде
Већ 12. августа, када аустроугарске снаге прелазе Дрину, почиње напад, па српској Врховној команди убрзо постаје јасно да ће централни окршај бити на обронцима планине.
– Наша врховна команда имала је потпуну другачију претпоставку о положајима и плановима аустроугарске војске, па је у близини планине била стационирана само Трећа српска армија, бројчано и опремом најслабија, којом је руководио Павле Јуришић Штурм. У истом моменту, најелитнија Друга армија налази се око Лазаревца – прича.
У ноћи између 15. и 16. августа на обронцима Цера одиграо се кључни сусрет окупаторске и српске војске.
– Ни њихове снаге нису биле усмерене на ову битку, па су и Аустроугари направили грешку. То је српска Врховна команда искористила, па је делове Друге и Прве армије пребацила марш маневром. Већ су 15. у ноћ били на обронцима Цера. Степа Степановић, који је за успешно руковођење битком добио чин војводе,  увидео је да су ти обронци планине кључна тачка где би се битка могла решити. Наредио је српској војсци да по сваку цену морају да запоседну највише врхове планине Цер – истиче историчар.

Степа Степановић наређује да се церски гребен освоји по сваку цену, па у тренутку кризе и сам долази у прве редове уз речи: „То не наређујем ја, не наређује Врховна команда, то наређује Србија. Србија је ноћас на Церу!“ (Извор: Војвода Степа Степановић, Емило Белић, Народно дело, 1938, стр.128)
У страховитој сусретној бици, у ноћи између 15. и 16. августа на падинама Цера, српска војска извојевала је прву савезничку победу у Првом светском рату. Морал аустроугарских трупа је 19. августа опао и хиљаде војника повуклo се у Аустроугарску, а многи су се подавили у Дрини бежећи у паници. Срби су 24. августа опет ушли у Шабац, чиме се битка званично завршила.

Звона Богородичине цркве у Паризу звонила у част Србије
Уз велике губитке са обе стране, битка на Церу решена је у корист Срба. За десет дана борбе резултат је био 3.000 мртвих и 15.000 рањених на српској страни. Аустроугарски губици су били знатно већи. Било је 8.000 мртвих војника, 30.000 рањених и 4.500 заробљених. Српска победа над бројно надмоћнијим непријатељем и прва победа Савезника у Првом светском рату ставила је малену Србију у центар пажње Европе. Тадашња штампа наводи да су звона у Богородичине цркве у Паризу звонила у част ове победе, а ни српски непријатељи нису могли да јој не одају признање. Новинар Егон Ервин Киш, каплар 9. дивизије аустроугарске војске написао је: „Сјајни су момци ови Срби, они знају да бране своју земљу!“
Француски новинар Хенри Барби написао је: „Историја Аустроугарске је испреплетана са импозантним поразима, а владавина Фрање Јозефа је била плодна у војним катастрофама. Али до данас, стари монарх је могао да говори да су га победиле само Велике силе, Француска 1850. и Прусија 1866. Данас је то Србија, са десетином територије Аустрије, са десетином њеног становништва, нанела је први и одјекујући пораз.“ (Извор: Балкан 1804 – 1999, Миша Глени, Самиздат 2012. стр.315)

Прва савезничка победа у Великом рату била је од важности за читаву Европу.
– То је прва победа против окупатора, ни на Западном фронту није још била остварена ниједна победа савезника. Прва велика победа народу је вратила поверење и подигла борбени морал. Победа српске војске у Церској бици одјекнула је широм света и учинила да се Србија још више популарише међу савезницима. Тиме што је ометен транспорт Друге аустроугарске армије на Руски фронт, српска војска је извршила корисну савезничку улогу у односу на Русију. Након овога, Румунија је одустала од ступања у рат на страни Централних сила. После победе на Церу порастао је углед српске Врховне команде, а Церска, као и Колубарска битка, проучаване су на многим војним академијама широм света – каже Вилић.

Сваки камен прича причу једног борца
Грандиозност Церске битке је неприкосновена, али њој су, у великој мери, допринели мали и обични људи.
– Размишљао сам шта народ интересује и поставку сам прилагодио томе. То су животне судбине обичних људи учесника битке, који су запостављени и временом заборављени, а дали су изузетан допринос и самој бици и уопште Првом светском рату. Акценат сам ставио на такве људе и догађаје. Ту је прича о текеришком пешкиру, Момчилу Гаврићу, Станиславу Сондермајеру најмлађем војнику, који је током битке погинуо, о јако важном Гвозденом пуку, цивилним жртвама, јер преко 3600 обичних људи је током Церске битке изгубило животе, више цивила него војника је страдало – објашњава Вилић идејни концепт свог пројекта.

Мали јунак великог срца
Најмлађи борац у Церској бици био је Станислав Сташко Сондермајер, дечак, борац. Ученик шестог разреда Друге београдске гимназије пријавио се у добровољце, по узору на старију браћу. Отаџбину Србију волео је више од живота, као и његова породица.
Преклињао је да му се учини част да уђе у борбени ред. Његов ескадрон 18. августа, преломног дана битке, добио је наредбу да заустави продор непријатеља код села Добрић. Зауставили су његов живот у трку док пуца са карабином. Посрнуо је и клекнуо. На рукама од Добрића до Богосаваца пренеле су га жене, сестре, мајке. Ту су га сахраниле у мали гроб, у хладу липе.

Пешкир који је спасао српског војника
Једна од најлепших прича ове битке сведочи о моралу српског војника. Пешкир из девојачке спреме којим се војник Милета Милутиновић из Седлара на Церу 1914. превио, драгоцен је експонат у Народном музеју у Шапцу. Прича почиње од најтеже ноћи Церске битке, између 14. и 15. августа 1914. године, у којој је и он учествовао.
– У тој крвавој ноћи Милета, тада борац Другог прекобројног пука Комбиноване дивизије, рањен је. Он је успео да са обе рањене ноге оде негде око километар, јер је толико било удаљено прво село Текериш од падина Цера, и тамо потражи помоћ. Ушао је у једну кућу, али никога није било. Он је из сандука са девојачком спремом узео два пешкира, којим је превио рањене ноге. На једном је било извезено „Перса Спајића ђевојка“. Тако превијених рана наставио је даље са борбама“- објашњава историчарка шабачког музеја Светланка Милутиновић.

Један пешкир је изгубио, а овај по завршетку рата донео кући. Међутим, савест српском војнику није дала мира, па је после неколико деценија затражио од унука да га довезе у Текериш, на прославу Церске битке.
– Са собом је понео овај пешкир и потражио је ту кућу. Успео је да реконструише где се налазила кућа. Међутим, у кући није било никога. Перса, Спајића девојка умрла је од туберкулозе пре удаје, тако да није нашао наследника, па пешкир није имао коме да врати“ – објашњава историчарка.
Тако је пешкир оставио у месној заједници у Текеришу, одакле је пренет у шабачки Музеј.

Из серијала „НАСЛЕЂЕ ПОДРИЊА“. Пројекат је суфинансиран из буџета Града Лознице. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?