За Биљану Алексић, медицинску сестру у Доњем Црниљеву, пацијенти нису случај, већ немоћан човек коме је потребна помоћ. Она за њих није медицинска сестра, већ „сиротињска мајка“. За две деценије никада није ишла на боловање, последњих година не зна шта значи викенд са породицом, али зато зна како је живети са срцем огромним као кућа и колико снажан може бити загрљај оних којима је помогла.
У амбуланту у Доње Црниљево дошла је као приправница из Осечине. Ту је и остала ево већ пуне 22 године. Била је једина од младих медицинских сестара која је овде пронашла свој пут. Сваком пацијенту зна име и презиме, познаје их по гласу када зову не телефон, зна унапред шта их мучи, али и како ће им олакшати бол.
-Ја не морам да узимам картон да бих знала о коме се ради и шта га мучи. Знам напамет све бројеве из евиденције, а одакле год да је ко наишао, ја сам му пружила негу и лек. То је мој посао. Ја мислим да нигде не добију такву услугу и лепу реч. Овде је свако био дочекан, услужен и загрљен – прича док превија ногу пацијенткињи и ословљава је са „голубице“.
У њеном речнику се нижу баш такве речи – срећо, душо, мила, драга, голубе, голубице., око лепо.
-Лепа реч се памти. Сви то волимо да чејемо. Мој посао је да помогнем колико могу. За 22 године немам ниједан дан боловања. Никада нисам користила слободне дане. Шест година радим сваки викенд. Народ је болестан, треба му помоћ – прича уједначеним тоном без подизања гласа.
Таква је Биља, кажу, и кад је гужва, као данас када је чекаоница већ у десет била пуна. Мирка Гојковић дошла је да прими инфузију. Зна да је у сигурним рукама и да ће бити топло примљена.
-Она је нама као мајка. Никад није љута. Стално је насмејана. Мелем на рану. Ја некад одем доктору у град, он неће да се јави. Ма Биљу зна цео свет – прича Мирка.
А шта овом народу више треба од лепе речи. Имају своју муку. Раде тешке послове, а до лекара треба километре прећи. Али, ово је место где су добродошли.
-Много је добра. Она је као сиротињска мајка. Када је назовеш на телефон, не мораш да дођеш по лек, она те лечи речима – прича Драгица Илић из Букора.
Баш данас смењује се звоно на фиксном и мобилном. Биља уједначеним гласом преко телефона саветује да настави са терапијом. Онда одлази да консултује доктора Слободана Стевановића. Обоје су љубазни и насмејани.
-У Србији нема овакве, верујте ми. Ја сам више од 10 година код лекара у Шапцу и Ваљеву, где све нисам био, али овакве медицинске сестре нигде нема – каже Светозар Илић.
Сеоска амбуланта чиста је и уредна. Подмирује потребе неколико села, али ништа овде не може да наруши мир, јер тако раде људи достојни професије своје и људскости која постоји у њима.
