На месту једног од највећих шабачких насеља Бенска бара, у не тако давној прошлости града, налазило се огромно водено пространство. Бара се простирала на скоро 13 хектара, од градског парка све до Јеврејског гробља. Ова водена површина имала је богат природни и животињски свет, а о њеној величини и дубини говори и податак да се син чувеног официра Петра Гроздића у њој удавио 1932. За насипање Бенске баре било је потребна огромна количина земље, а насеље је настало захваљујући урбанистичком плану из 1964. године.
Бара код Великог парка
Познаваоци геолошких прилика у овом крају тврде да је позиција Шапца била погодна претежно за војне десанте због прилаза Сави, а Сремска Митровица има бољи положај у смислу насељивости. Док је Митровица имала јасан терен до саме Саве, Шабац је од реке делио простор испуњен барама, које су онемогућавале обрађивање и насељавање. О томе сведоче записи чувеног шабачког геолога и антрополога Љубе Павловића.
„Шабац је поникао на оном месту где није требало. Да је место за веће градско насеље, нашли би га Римљани, а не би оснивали на другом месту. Данашња Митровица има преимућство над Шапцем, има здрав подигнут терен и до саме Саве. (…) „Шабац султан Сулејман није подигао 1470. за насељивање него за своје војне операције. Сава је у то доба била пловна до Шапца и краљ Матија одржао је велику битку на води с Турцима, где је Сулејман победио, из Шапца истерао, град порушио и Мачву у својој власти задржао. Доцније су Турци подигли град и преко њега 1521. прешли у Срем, узели Земун и Београд откуда је и Мачва тада постала њихова.“
Улаз у Беснку бару из улице Цара Душана (Фото. Д. Чворић, септембар 1975. године, Међуопштински историјски архив)
Након ослобађања града 1807. Шабац је постао стециште становништа које је долазило са свих страна. То је захтевало ширење територије града и реорганизацију самог градског језгра. У то време Шабац је имао три краја – град с пољаном, Нову чаршију, односно Баир, и Камичак. Ове насељене делове пресецале су три велике баре Овељача, Бенска бара и Бегли бара, које се постепено, дуги низ година, исушују, насипају и прилагођавају потребама живљења. Адаптира се и Камичак и каналима усмерава ка Сави.
Детаљ из улице Цара Душана (Фото. Д. Чворић, септембар 1975. године, Међуопштински историјски архив)
Тешко је замислити да се на месту данас урбаног дела града некада могло настрадати. У мутним водама Бенске баре 1932. године живот је изгубио шеснаестогодишњи Бранислав Гроздић, син Петра Гроздића, знаменитог официра српске војске, учесника Церске битке. Трагедију о дављењу Гроздића и његовог друга Данила Ковачевића забележио је Шабачки гласник: „Момци г. Браће Свјековски столара овде: Светислав Јовановић, Стојан Малетић, Бранко Гроздић и Данило Ковачевић, браварски радник поранили су и дочекали Ђурђевску зору, па као обично хтели су да насеку зеленило да наките домове. Али како парк од Краља Александра улице раздваја велика бара узму чамац г.г. Свејковски у намери да дођу до парка. Пошто су прешли у парк и набрали зеленила пређу истим путем натраг. На 10 метара од обале из чамца испадне Брана Гроздић, када је пао у воду ухвати се за чамац у намери да у њега уђе. Али се у том моменту чамац преврне и из њега испадну остала тројица. Двојица момака некако дођу до ограде која је била у близини, а Брана и Данило се утопе“.
Улица Милана Беловуковића (Фото. Д. Чворић, септембар 1975. године, Међуопштински историјски архив)
Бенска бара простирала се од градског парка до Кајмачаланске улице и Јеврејског гробља и заузимала је површину 12,60 хектара. Према процени из 1961. за њено насипање било је потребно 280 хиљада кубика земље.
Насеље Бенска бара осмишљено је Генералним урбанистичким планом из 1964. године, а који су урадили београдске архитекте Угљеша Богуновић и Слободан Јањић – рођени Шапчанин, значајан и јер је пројектовао Хотел „Слобода“ и Нову робну кућу. Ова велика архитектонска имена пројектовала су и торањ на Авали, зграду Политике, Скадарлију.
План је урађен у стилу модерне чији су основни принципи комплетно негирање традиције, прошлости и историје. Управо из стилских разлога поменути план је предвиђао рушење целог центра града, али није у потпуности спроведен.
Бенска бара данас (Фото: Ј. Губелић)
Једна од првих бара, Овељача, још је почетком 19. века затрпана и насељена. Она је заузимала централни део града и делила његова три краја. Баир је по рубовима био уз Овељачу, док се Камичак налазио на западној страни баре. Ево шта је Љуба Павловић забележио о једној од највећих водених пространстава у граду: „Као највећи чир на телу тадашњег Шапца била је бара Овељача, коју суд општине шабачке те исте године по плану и прорачуну свога суграђанина Јована Манојловића одведе и исцеди у Саву, тако да се она од тога доба није никада више јављала у граду. Овељача је била дубока и пространа бара, пуна рибе, птица и на местима се косила, али је ипак поред свих прихода морала се уништити. Она је и после дала још веће приходе тиме што су јој знатни делови претворени у насеља, а други у поља и шуме“.
Од баре до модерног насеља (Фоот: Ј. Губелић)
Велико комунално питање старог града било је ослобађање Шапца од бара. Поред Бенске баре и Овељаче које су се пружале средином града и све до Јеврејског и Доњошорског гробља, од фабрике Зорка, ка Мишару, па све до Летњиковачког канала налазила се Беглук или Бегли бара. Све три баре су, са циљем ширења територије града и омогућавања насељавања становништва, пресечене и каналима сведене у Саву.
