Судбине људи који су због непажње у саобраћају заувек везани за инвалидска колица, често су потресне до суза. Порука је да наизглед мала грешка може да промени живот, а једина жеља да се њихова незгода не понови.
– Са непуних 18 година возио сам аутомобил без возачке дозволе превеликом брзином и без појаса. Покушао сам да се тркам са другаром. Због неискуства сам слетео у канал, а нас тројица који нисмо били везани испали смо из аутомобила. Задобио сам повреду кичме и кичмене мождине. Од тада већ 26 пуних година не ходам – почиње своју причу Славиша Савић.
Тренутак непажње, опомена за цео живот (Фото: М. Лазић)
Уместо на екскурзији на Златибору, пробудио се у болничком кревету уз наговештај болне истине, да не може да помери ноге.
– Своје пунолетство сам дочекао лежећи у болничком кревету, непомичан, без јастука. Тада су ми донели само парче торте, честитали рођендан и кроз причу и сузе сам схватио да ћу остатак живота провести у инвалидским колицима – прича Славиша.
Када сви снови падну у воду постоје само два пута – безнађе или борба.
– Тад долази дуг период опоравка, рехабилитације и поново јачање. Првенствено физичко, а након тога и интелектуално. Након неког времена сам се укључио у рад организација особа са инвалидитетом, оформио организацију у Шапцу, која успешно ради већ 19 година. Кроз едукацију стекао сам снагу да наставим живот даље – каже Славиша, који је секретар Удружења параплегичара Мачванског округа.
Жеља да се помогне другима (Фото: М. Лазић)
Пре 14 година исто стравично искуство доживела је Бојана Гладовић. Кобног јутра, првог дана пролећа, села је на место сувозача и кренула са колегиницом на посао. На Иришком венцу доживеле су незгоду.
– Наишле смо на залеђени део пута. Колегиница се није снашла, а последица ове саобраћајне незгоде јесте моја трајна инвалидност. Доживела сам прелом кичме, оштећење кичмене мождине и од тада сам у инвалидским колицима – прича Бојана Гладовић, из Удружења параплегичара „Срем-Рума“.
Пре несреће била је капитен кошаркашког клуба за који је играла (Фото: М. Лазић)
Иако медицински радник, веровала је у чуда. Молила се и храбрила да ће поново заиграти кошарку. Ипак, свој 22. рођендан прославила је у болници, парализована.
– Свесна свега ја сам била та која је рекла колегама да сам доживела прелом кичме и да пазе како да ме извуку. Губила сам свест и следеће се сећам да ми у Ургентном центру у Новом Саду доктор саопштава информације. Ипак сам понављала: „Добро, добро, биће то све у реду.“ И тада ми је колега доктор рекао: „Колегинице, неће бити добро.“ Око 35 до 40 дана сам се суочавала са истином и прихватала реалност да више нећу моћи да ходам, да нећу моћи да радим као медицинска сестра и да нећу више моћи да играм кошарку. То је оно што ме је највише болело – сећа се.
Снагу пронашла у борби за боље услове (Фото: М. Лазић)
Требало је много натпросечног труда и времена да би, као данас, изгледала ведро и насмејано. Јер само таква може да помогне другима.
– У почетку је било тешко, било је потребно доста физичке рехабилитације, само да бих психички ојачала. Данас сам активни члан Савеза параплегичара и квадриплегичара Србије, делегат за Европу, бавим се пројектима и проблемима са којима се особе са инвалидитетом сусрећу. Требало је времена да изградим своју личност, да прихватим своју инвалидност, да кренем даље, али данас живим нови живот – каже она.
Уједињени у истом циљу (Фото: М. Лазић)
Желећи да утичу на младе и мењају њихову свест, Савез параплегичара и квадриплегичара Србије спроводи пројекат „Још увек возим“, који је за четири године послушало 23.000 младих из целе Србије.
Током предавања симулирају ситуације вожње уз помоћ наочара, које дају екфекат дејства дроге или један и по промил алкохола у крви. Кроз судбине обучених предавача желе само једно – да их послушају.
Едукација младих је неопходна (Фото: М. Лазић)
Подршка су им град Шабац, Министарство рада, запошљавања и социјалне политике и Агенција за безбедност саобраћаја, јер сви заједно верују да ће безбедна вожња постати наша стварност.
