У селу Трбушница код Лознице, у кући у којој је рођен Момчило Гаврић, најмлађи војник Великог рата, данас је сачуван део историје српског народа. Обновљени дом, са аутентичним предметима и сведочанствима о животу с почетка 20. века, постао је место сећања и упознавања нових генерација са судбином дечака који је са нешто више од осам година кренуо у рат.
Момчило Гаврић је у једном септембарском дану 1914. године изгубио оца Алимпија, мајку Јелену и седморо браће и сестара. После страдања породице, прикључио се српској војсци, а са Дринском дивизијом прошао је бројна ратишта, Албанску голготу и Крф.
Део приче о његовом животу, али и о изгледу српског домаћинства тог времена, објединио је историчар Зоран Тошић у оквиру сталне поставке у родној кући Момчила Гаврића.
„На самом почетку морам да се захвалим породици Тадић и Жељку, који су кућу Момчила Гаврића овако приредили и направили амбијент који ће у будућности, пре свега, привлачити младе људе. Они ће овде читати Момчилову поруку: ‘Децо, памтите, јер ако не памтимо, нема нам будућности’“, рекао је Тошић.
Он је истакао да је изложба мала, али емотивна, и да је њен циљ да се Момчило Гаврић симболично врати у своју родну кућу.
Према речима пуковника Дејановића, Момчило је био осмо дете Јелене и Алимпија Гаврића. Он је указао на значај прецизног утврђивања датума страдања породице, нагласивши да се злочин догодио у септембру 1914. године, а не у августу, када је вођена Церска битка.
Дејановић је говорио и о Момчиловом сусрету са српском војском, његовом ратном путу, али и животу након Великог рата. Како је навео, Гаврић је после рата послат у Енглеску на школовање, а касније је завршио графичку школу и радио као комерцијалиста у фирми „Вапа“.
Обнова куће била је породични подухват Тадића. Славица Тадић објаснила је да су тек пре нешто више од десет година сазнали да је у том објекту рођен Момчило Гаврић, када је у кући требало да буде снимљена телевизијска емисија.
„Тада смо открили да је ово то место. Нисмо ни ми знали, а онда смо, полако, једно по једно, радили и успели донекле да одржимо кућу“, рекла је Тадић.
Она је навела да је кућа била веома оронула, готово пред рушењем, и да су она и супруг у последње две-три године започели озбиљније договоре о томе како да је сачувају.
Зоран Тошић подсећа да је Момчило Гаврић био „син Дринске дивизије“ и да његова прича и данас има снажну симболичку вредност.
„У ствари, Момчило смо ми сами. Кад поштујемо Момчила, поштујемо и нас. Он у себи носи пропаст и васкрс Србије, пре свега васкрс Србије, јер је преживео све те тешкоће и зато му се данас дивимо“, истакао је Тошић.
У кући је сачуван дух старог јадарског дома. Зидови од земље и блата, земљани под, обновљени стари кров и предмети попут синије и троножаца посетиоцима дочаравају свакодневицу српског домаћинства с почетка 20. века.
Међу посетиоцима је била и Љубица Вестијанић, која је признала да о Момчилу Гаврићу пре доласка није знала много.
„Знала сам толико да су му сви погинули и да се он прикључио српској војсци. Сада знам више и за мене је ово велики доживљај“, рекла је Вестијанић.
Родна кућа Момчила Гаврића данас није раскошан музејски простор, већ сачувани траг једног времена и породична дедовина која треба да остане доступна будућим генерацијама.
Више од једног века након што је из ње кренуо у рат, дом најмлађег војника Великог рата сачуван је од пропадања и враћен сећању.
