Недалеко од центра Крупња, симетрична и једноставна, препознатљиве окер фасаде, окружена пространим травнатим двориштем, стоји зграда прве крупањске болнице, изграђена 1938. године, као тестаментарна жеља познатог београдског трговца и добротвора Николе Спасића, познатог по томе што је свом народу оставио иметак готово исти Нобеловом.
Болница, непријатељска команда, породилиште, дом за старе – током осам и по деценија ово здање мењало је своју намену и сведочило најразличитијим збивањима и судбинама овдашњег становништва. Као јединствен пример неоренесансног архитектонског стила у овом крају, под заштитом је државе.
Сву имовину, непокретна имања у центру Београда, готов новац, акције и обвезнице Никола Спасић завештао је српском народу, основавши своју Задужбину, која је са радом почела шест година након његове смрти, 1922. године, а чији је капитал био приближан капиталу Нобелове фондације.
Овај велики хуманиста је и за живота давао за развој здравства и друштвени бољитак – откупио је део државног дуга иностранству, подигао Храм Св. Великомученика Трифуна на Топчидерском гробљу, Ђачко склониште у дворишту Палилулске основне школе у Београду и плаћао све трошкове његовог одржавања и становања сиромашних ученика.
Током Првог балканског рата, у просторијама Управе монопола отворио је болницу за рањенике, снабдео је свим потребним инвентаром, лековима и храном, која се спремала у његовој кући. У болници је радила др Драга Љочић, прва жена лекар у Србији.
Рањенике је и финансијски помагао, а након рата Никола је сав намештај и лекарски материјал поклонио српском Црвеном крсту. Отуд није чудно што се у његовом тестаменту нашла жеља за изградњом три болнице.
– Није било јасно назначено где ће се налазити те болнице, па је Управни одбор Задужбине одредио да једна зграда буде у Београду, она се налази у оквиру садашњег Клиничко-болничког центра „Звездара“ и носи име Хируршка болница „Никола Спасић“. Друга зграда је у Куманову, то је прва зграда њиховог болничког центра. Трећа је била зграда болнице у Крупњу – износи Војин Ђекић, управитељ Задужбине Николе Спасића, која већ 101 годину, испуњава мисију свог оснивача и значајним донацијама ради на помагању најпре здравства, али и других социјалних потреба у Србији.
Потреба за болницом у међуратном периоду у Рађевском срезу била је огромна. За ову намену Задужбина је одобрила кредит од 1.250.000 динара, а општина крупањска дала је пространо земљиште и бесплатну грађу из општинске шуме, песак и ломљен камен из општинског мајдана као и да се сва грађа превуче радном снагом из општина Среза Рађевског.
Планове за грађевину, рађене по узору болнице у Куманову, одобрени су од стране техничког одељења Дринске бановине у Сарајеву и Централног хигијенског завода, а грађевински радови поверени су Миленку Босиљчићу, предузимачу из Пожеге.
Камен темељац свечано је постављен 12. јула 1934, а окупљени народ из Крупња и околине величао је име добротвора Николе Спасића, који је својим завештањем омогућио да забачени и сиромашни крај добије болницу.
Због додатних инсталационих трошкова, новца за увођење централног парног грејања и обезбеђивања од плављења, Задужбина је одобрила нови кредит у вредности од 758.539 динара. Савремена зграда болнице, на огромну радост Рађеваца, отворена је 1938. године.
Само три године касније, у Другом светском рату, због опремљености и стратешке погодности, постала је упориште непријатељске војне команде. Немачка казнена експедиција, која је спалила Крупањ и стрељала сво мушко становништво затечено у граду, избацила је болеснике и уселила се у зграду, која је тако спашена.
– У периоду од 1. до 3. септембра 1941. године, ова зграда била је сведок жестоке борбе за Крупањ. Заједничким снагама партизани и четници, у нападу из различитих праваца, успели су да заузму и контролишу зграду. Партизански ваљевски одред, под командом Жикице Јовановића Шпанца, напао је из правца брда Прљуге, док су четници, предвођени Владом Зечевићем и поручником Ратком Мартиновићем, деловали из правца брда Ђулим. У одбрани болнице била је 10. чета 724. пука, којом је командовао капетан Сајферт – прича историчар Младен Стефановић.
У аналима задужбине Николе Спасића, остала је забележена трагична судбина Рахеле Леви Мићић, докторке јеврејског порекла и управнице болнице. Њена стручност и посвећеност пацијентима, а затим храброст и одважност као хирурга у партизанској болници у Крупњу, кажњени су од стране окупатора.
– Рахелу и њену породицу нацисти су одвели у логор у Шапцу, а затим их пребацили у страховити Бањички логор. Почетком октобра 1944. године, Рахела је заједно са четворогодишњом ћерком Вером стрељана. Овај губитак представљао је неизрециву трагедију за целу заједницу. У част њене храбрости и преданости, 2013. године откривена је плоча на Дому здравља у Крупњу са њеним именом – прича историчар.
У последњим годинама свог рада као здравствене установе, задужбина Николе Спасића функционисала је и као породилиште. Године 1981, на свега двадесетак метара одавде, отворена је новоизграђена зграда Дома здравља у Крупњу, чиме се стварају услови за ширење здравственог центра и пресељења болничких капацитета. У Домско одељење за смештај старих и пензионера у саставу Центра за социјални рад Крупањ, зграда болнице претворена је 1998. године, захваљујући средствима Министарства за рад, Општине Крупањ и Швајцарске хуманитарне организације за помоћ у катастрофама.
Похвалу на грађевинску применљивост и у новом добу добила је од еминентних странаца, који су уложили донације у последњу реконструкцију и адаптацију овог објекта.
– У Крупњу смо били на свечаности отварања дома за старе и оно чега се добро сећам је да су нам Швајцарци тада рекли да је болница фантастично изграђена у архитектонском смислу, по распореду просторија и приступачности болесницима и за данашње време – истиче Војин Ђекић.
За 85 година постојања задужбина Николе Спасића у Крупњу мењала је улоге, али је остала верна првобитној замисли човека који је свој живот и богатство уложио у племениту намеру да помогне онима којима је то потребно.
Из серијала „НАСЛЕЂЕ КРУПЊА”. Пројекат је суфинансиран из буџета Општине Крупањ. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
