Distrikt
Kultura

Želeo je da svi čitaju a danas se o njemu ćuti

Želeo je da ljudi zavole knjige, da ih čitaju i razumeju, uče i  ponešto nauče. Danas se o njemu tako malo zna. Buntovnik sa njemu znanim razlogom. Tako je živeo, slično je i okončao svoj život. Umirao je gotovo čitav sat, ćutke u bolovima. Putnici u vozu su svedočili da je skinuo sat i dao ga drugarici Radmili Ivković: „Ako preživiš rat, ti pošalji mojoj porodici. Pozdravi ih mnogo. Reci im da sam ih mnogo voleo, ali sam iznad svega voleo Sovjetski Savez“. Bilo je to 21. oktobra 1941. godine.

Žika Popović (Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačke), Foto. J. Gubelić

Rođen je u Loznici 1895. godine. Po završetku osnovne školu, upisao je gimnaziju u Šapcu. Tu se upoznao sa socijalističkim idejama.
U Prvom svetskom ratu, optužen kao “buntovnik” koji je “trovao omladinu”, uhapšen je i interniran u logor Nežider, u kojem je bilo preko 14000 lica, različitih godina, pola i obrazovanja. Kada su inicijativom nekih profesora u logoru su organizovani niži i viši tečaj za đake internirce, među predavačima se našao i nesvršeni učenik gimnazije Žika Popović, koji je predavao nemački jezik. Ono što ih je posebno pokretalo da izdrže tegobe logorskog života bile su predstave. Žika je još kao dete, kako navode hroničari, pokazivao naklonost i interes za pozorište, kada je okupljao drugare oko sebe i u ruševinama neke zgrade ili na poljani pored Štire “pravio pozorište”. Sada, u logoru, je pokazao vanrednu upornost i aktivnost u pozorištu: režirao je, pravio šminku i kostime, popravljao binu, prevodio manje stvari sa nemačkog i francuskog.

Kulturni aktivizam Živorada Žike Popovića

Po završetku rata u kojem mu je poginuo otac, kada se vratio u Loznicu gde su majka i sestre očekivale njegovu pomoć, Žika je odmah morao da pronađe zaposlenje. Radio je do proleća 1919. kao finansijski službenik a potom je napustio službu i otišao u Beograd da nastavi školovanje. Završio je osmi razred gimnazije i u junu iste godine položio maturu.
Na Filozofski fakultet, grupa uporedna književnost, opšta istorija i istorija umetnosti, upisao se 21. juna 1919. godine. Zbog finansijskih razloga prekinuo je studije i potražio zaposlenje: postavljen je za privremenog učitelja u Kostajniku.
U leto 1920. godine se oženio Živanom Vasić, kćerkom lozničkog trgovca. Uskoro je došao za nastavnika u Lozničkoj gimnaziji i u njoj ostao godinu dana.
Žika je intimno usvojio komunističku ideologiju i ostao joj dosledan do kraja života. Član Socijalističke radničke partije Jugoslavije (komunista) postao je uskoro posle Kongresa ujedinjenja. Kada je Odeljenje državne zaštite Ministarstva unutrašnjih poslova Kraljevine SHS, u julu 1921. godine, štampalo registar komunista namenjen samo uskom krugu policijskih organa, ukupno je registrovano 1683 lica iz cele zemlje i mnogih evropskih zemalja. Pod brojem 1160 bio je upisan Živorad Popović, nastavnik gimnazije u Loznici. On je bio jedini registrovan iz Loznice i okoline, a policija je registrovala svega nekoliko lica iz čitavog Podrinja, iako je u Podrinju početkom dvadesetih godina Komunistička partija imala jako uporište.

Žika obnavlja rad Šabačkog čitališta (Zavičajno odeljenje Biblioteke šabačke), Foto. J. Gubelić

Od jeseni 1921. Žika radi kao profesor u Aranđelovačkoj gimnaziji i uporedo sprema ispite. Apsolvirao je kao vanredni student januara 1922. godine. Diplomirao je dve godine kasnije. 24. juna 1924. premešten je za pripravnika profesora u Šabačku gimnaziju. Predavao je istoriju, jugoslovensku književnost i strane jezike, francuski i nemački. Brojna su svedočanstva da je Žika u to vreme bio najpopularniji profesor u Šabačkoj gimnaziji.
Povodom dvadesetpetogodišnjice rada Dobrice Milutinovića na inicijativu profesora Jovana Milovanovića, osnovan je u Šabačkoj gimnaziji 1923. godine Pozorišni odsek Dobrica Milutinović. Već sledeće godine za upravnika odseka dolazi profesor Žika Popović, u čijoj se režiji priređuje čitav niz pozorišnih predstava.
Kao profesor istorije i književnosti u Šabačkoj gimnaziji, početkom 1928. godine, Žika Popović je bio inicijator obnavljanja rada Šabačkog čitališta osnovanog 1847. godine, i osnivač Šabačke narodne knjižnice i čitaonice. Bila je to prva javna biblioteka u Šapcu posle Prvog svetskog rata i za kratko vreme postala je kulturni centar Šapca i čitavog Podrinja Osnivanjem u Šapcu, postavljeni su temelji kulturno prosvetnog delovanja u Mačvi, Pocerini i Posavotamnavi. U to vreme u većini sela današnje vladimiračke opštine, osnivaju se narodne knjižnice i čitaonice. Sa početkom rada, on postaje dugogodišnji predsednik i tu dužnost obavlja do 1940. godine. U martu 1930. umire Žikina žena Živana sa kojom je imao troje dece, Predraga, Draginju i Olgu. U januaru 1931. godine usledio je premeštaj “po službenoj potrebi” u Tuzlansku gimnaziju. Kulturni radnici Šapca su više puta tražili od Ministarstva prosvete da Žiku vrati za profesora u Šabac.

Plakat Žike Popovića za poslaničku kandidaturu, Međuopštinski istorijski arhiv (Foto. J. Gubelić)

Doktor Vera Mujbegović, autorka lokalnih monografija o Tuzli u ispovesti Tuzla moje mladosti opisala je sećanje na Žiku Popovića.
“Jedan od prvih gostiju u našoj kući, dok zapravo nismo imali svoj stan, već smo živeli u nameštenoj sobi u kući Jovana Simića, bio je mamin zemljak – Šapčanin, profesor Živorad-Žika Popović. Dospeo je u Tuzlu premeštajem – kao neka vrsta kazne za njegovo levičarstvo – pa je u toku dve školske godine od 1931. do 1933. predavao srpskohrvatski i istoriju u našoj Gimnaziji. Premešten iz Šapca, navodno po potrebi službe, a u stvari „po kazni“, kako je majka govorila, Žika je ostavio troje male dece svojoj majci u Šapcu – žena mu je nedavno umrla – i smestio se negde u Tuzli u iznajmljenoj sobi. Svaki raspust i slobodan dan koristio je da obiđe svoju decu u Šapcu. Majka se silno obradovala kad je Žika došao u Tuzlu, pošto su se poznavali od najranijeg detinjstva. Stariji od majke Žika je bio drug i saborac njenom bratu Tiki, koji je još 1921. umro u Beču kao komunista-emigrant. Sa Žikom je drugovao kroz školu i u Socijalističkoj partiji, a zatim u KPJ od 1919 do 1921. Žika je poštovao Tiku, smatrao ga je svojim učiteljem i uzorom, i žalio je njegovu zlu sudbinu. Kod nas je dolazio praktično samo na vrata, pa smo onda zajedno odlazili u šetnju, uglavnom na Banju ili u Trobegov park, a ponekad smo išli zajedno na ručak u Bristol. Pošto se oženio mlad, već 1930. godine umrla mu je žena i ostao je udovac s troje dece koju je dolaskom u Tuzlu ostavio u Šapcu kod rodbine. Kad smo šetali uvek me je držao za ruku, mnogo su mu nedostajala njegova deca. Bila sam još u najranijem detinjem uzrastu, ali se sećam čoveka sa šeširom, u tamnom odelu svetle kose i očiju, nasmejanog i pričljivog. Kad je posle dve godine premešten u Šabac, majka se radovala zbog njega da se konačno spoji sa svojom familijom.
Sa njegovom drugom ženom Vukom bila je u prijateljstvu i kasnije, kad su i Žika i otac već poginuli. O Žiki bi se mogle pisati knjige, o njegovom velikom neumornom prosvetiteljskom radu u celom Podrinju. Registrovano je preko 50 seoskih čitaonica i biblioteka koje su uz njegovu pomoć otvorene u selima Mačve, Posavine i Podrinja. Saradjivao je u mnogim časopisima, novinama, listovima i stručnoj literaturi, držao bezbrojna predavanja. Pa i u Tuzli je ostavio trajan trag među naprednim đacima gimnazije na koje je delovao neposredno kroz nastavu i u okviru Literarne družine „Petar Kočić“, pa su ga spominjale generacije i posle njegovog odlaska. Po povratku u Šabac oženio se bankarskom činovnicom Vukom Jelić sa kojom je imao još dvoje dece. Majka se uvek raspitivala o njemu i kad je otišao iz Tuzle, prolazeći kroz Šabac, viđjala se s njim i njegovom ženom Vukom i žalila je kad je došla vest u jesen 1941. da je poginuo na strani NOB-e. Nesebičan čovek, humanista i prosvetitelj, širio je ideje socijalne pravde i kao takav je pre vremena penzionisan 1938. godine, da ne bi „trovao“ omladinu” pisala je Vera Mujbegović.

Portret Žikin u Biblioteci šabačkoj (Foto: J. Gubelić)

Nalazeći se u Tuzli, Žika je nastavio svoju delatnost u Podrinju. Od osnivanja do odlaska u Tuzlu on je vršio dužnost predsednika Šabačke narodne knjižnice i čitaonice, a potom je izabran za počasnog predsednika. U jesen 1930. godine pokrenuo je akciju da se obnovi Vukova rodna kuća u Tršiću. Zbog toga je često dolazio u Šabac i Loznicu, a kontakte je održavao i dopisivanjem sa svojim bliskim saradnicima. Odbor za podizanje spomenika Vuku Karadžiću u Tršiću i Loznici činili su po pet predstavnika Šabačke narodne književnice i čitaonice, Lozničkog prosvetnog društva Karadžić i Udruženja Podrinaca iz Beograda i još učitelj i kmet iz Tršića. Ministarstvo prosvete odlučilo je da podrži akciju Odbora jer je Vuk Karadžić bio jedan od potpisnika Bečkog književnog dogovora 1850. godine koji je smatran kolevkom jezičkog jedinstva Jugoslovena a to je bilo vreme kada je u novoimenovanoj državi Kraljevini Jugoslaviji bilo veoma važno raširiti normativnu ideologiju Kraljevine – ideologiju integralnog jugoslovenstva. Ujedno, to je bila još jedna prilika da diktatura obezbedi podršku naroda. U tu svrhu korišćenje imena i dela Vuka Karadžića pokazalo se više nego pogodno, jer beleže članovi Odbora za podizanje spomenika Vuku u svom proglasu: „Potrebno je, naročito u današnjici, uočiti onu živu vezu između naroda i Vuka Karadžića. Ona je ostala do kraja života Vukova. Zar nam ona ne može poslužiti kao najlepši simbol odnosa koji treba da postoje između naroda i naše inteligencije?“ Ministarstvo prosvete je aktom od 8.2.1932. i aktom od 20.2.1933. preporučilo školama da prikupljaju priloge za podizanje spomen obeležja Vuku Stefanoviću Karadžiću u Tršiću. Vukova spomen kuća biće jedan od retkih muzeja na otvorenom u prvoj polovini 20. veka u Evropi, prvi na Balkanu. Bila je to vizionarska odluka članova Odbora da se u Tršiću podigne Spomen kuća velikanu. Iako je u drugoj polovini 1932. godine došlo do većih trzavica u Odboru koje su formirale grupe oko Mihaila Dunjića i drugu oko Žike Popovića, sukob je razrešen povlačenjem Dunjića i saradnika iz Odbora i uprave Čitaonice i Vukova spomen kuća je podignuta i osvećenje je izvršeno 17. septembra 1933. godine. Kao uspomena na ovaj dan ustanovljena je, sada najstarija kulturna manifestacija u Srbiji, Vukov sabor. Od prvog Vukovog sabora pa sve do Drugog svetskog rata struktura programa, koji je izvođen ispred Vukove spomen kuće, nije se menjala. Najpre je držan pomen Vuku, potom predavanje o Vuku Stefanoviću Karadžiću, utakmice guslara, kulturni program, besplatno deljenje knjiga i narodno veselje. Predavanja o Vuku Karadžiću najčešće je u tom periodu držao Živorad Popović profesor iz Šapca, najaktivniji član i predsednik Odbora za podizanje spomenika. Odbor je 1937. godine ispunio i drugi svoj zadatak: u Loznici je podignut Vukov dom kulture.

Globus Žike Popovića čuva se u šabačkom Narodnom muzeju (Foto: J. Gubelić)

Zahvaljujući intervenciji nekih Žikinih prijatelja i poštovalaca, on je, rešenjem Ministarstva prosvete od 3. decembra 1932, premešten za profesora gimnazije u Šapcu po molbi. Avgusta 1933. venčao sa Vukosavom Vukom Jelić sa kojom će dobiti dvoje dece, Milenu i LJubomira.
Policija je kontrolisala svaki Žikin pokret. U svemu je videla samo komunističke tendencije. Proslava Dana rušenja Bastilje, 14. jula 1938. u organizaciji Šabačke narodne književnice i čitaonice došla je kao formalan povod da se Žiki izrekne presuda: „Ukazom NJ.V.kralja II br.23543 od 1. avgusta 1938…. stavlja se u stanje pokoja s pravom na penziju“.
Žika se politikom zadnjih godina bavio samo kroz kulturno prosvetni rad, ali za izbore 1938. članovi Mesnog komiteta KPJ u Šapcu tražili su od njega da se on kandiduje za narodnog poslanika na listi Udružene opozicije, te, pošto se svaki kandidat morao vezeti za jednu građansku političku partiju, on se priključio demokratima Ljube Davidovića. I pored velikog uticaja u narodu, Žika nije izabran za poslanika, pobedio je Stojadinovićev kandidat.

Bista Žike Popvića U Biblioteci šabačkoj (Foto: J: Gubelić)

Žika Popović je poginuo na važnom partijskom zadatku. Oktobra 1941. godine zajedno sa Nebojšom Maletićem bio je upućen od Glavnog štaba NOPO u štab Draže Mihailovića. NJih dvojica, kao tobožnji predstavnici građanskih stranaka, trebalo je da deluju na Dražu i njegovu okolinu da bi sprečili oružani sukob s partizanima. Krenuli su bili vozom od Užica ka Čačku, ali voz je mitraljirao nemački avion kod Prijevora. Nebojša Maletić je odmah poginuo a Žiku je pogodilo jedno zrno u koleno desne noge, krv je oticala u velikim mlazevima. Umirao je gotovo čitav sat. Bio je pribran, nije zapomagao. Rekao je prisutnim partizanima svoje ime, molio ih da njegovu tašnu sa dokumentima obavezno sačuvaju, da je pošalju u Glavni štab u Užice i da im jave o njegovoj i Nebojšinoj smrti. Ostalo je svedočanstvo da je skinuo sat i dao ga drugarici Radmili Ivković: „Ako preživiš rat, ti pošalji mojoj porodici. Pozdravi ih mnogo. Reci im da sam ih mnogo voleo, ali sam iznad svega voleo Sovjetski Savez“. Bilo je to 21. oktobra 1941. godine.

Tekst koji je objavila Borba povodom smrti Žike Popovića

Zahvaljujući Žiki Popoviću, podignuti su i domovi kulture u Tabanoviću, Štitaru, Badovincima, Duvaništu, Lipolistu, G. Vranjskoj, M. Vranjskoj, Varni, Krnulama, Lojanicama, Jazovniku i P. Dobriću.
Kulturno-prosvetna zajednica Šapca ustanovila je 1971. godine nagradu „Žika Popović“ za istaknute radnike u kulturi.
Danas na Žiku Popovića i njegov rad podsećaju Mesna zajednica u Šapcu i Osnovna škola u Vladimircima, koje nose njegovo ime. U dvorištu Biblioteke šabačke nalazi se Žikina bista, preko puta biste Vere Blagojević.

Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *