Distrikt
U fokusu

Žandarmi iz Bele Crkve: Njihovo herojstvo i naša izdaja

Na dan 7. jula u selu Bela Crkva u srezu Rađevskom održan je vašar. Kako je seljacima saopšteno da se zbog vanrednih prilika vašar zabranjuje, oni su počeli da se razilaze. Oko 17 časova iznenada se pojavila jedna grupa od 15-tak ljudi naoružanih puškama, a pred njima je išao učiteljh iz Pecke u civilnom mantilu, sa petokrakom crvenom zvezdom na reveru. Jedan odmetnik u vojničkom odelu nosio je puškomitraljez. Komunistički vođa učitelj, naredio je da se seljaci skupe i otpočeo je da im govori o Staljinu i Sovjetskoj Rusiji, potom da treba da se private oružja i da se njima pridruže, da vrše sabotaže, a svima je savetovao da niko ne ide na kuluk i da ne plaća porez.

Žandarmi Bogdan Lončar i Milenko Braković ubijeni 7. jula 1941. u Beloj Crkvi( Foto: Wikipedia)

Posle toga komunistička banda se udaljila. Tek su oni bili otišli kad je u selo ušla žandarmerijska patrola u kojoj su bili žandarmerijski narednik Bogdan Lončar, komandir stanice Zavlaka i žandar – merijski kaplar Milenko Braković. Predsednik opštine im je odmah saopštio da su pre 10 minuta tu bili odmetnici. Dok su oni još govorili ispala su pred njih dva bandita: učitelj iz Pecke sa naperenim revolverom i jedan seljak iz Bastava koji je u ruci držao pušku. Odmetnici su viknuli na žandarme:
– Dole oružje!
I narednik i kaplar su zgrabili puške da se brane, ali su dva zlikovca bili brži od njih i pogodila ih sa nekoliko metaka u grudi i trbuh. Narednik Lončar je pao mrtav, a kaplara teško ranjenog komunistički banditi su dotukli mecima u glavu. Pošto su sa ubijenih žandarma uzeli oružje i municiju i opljačkali ih, ova dva komunistička razbojnika otišla su u šumu.

Narodni heroj Žikica Jovanović Španac (1914-1942) (Foto: Wikipedia)

Ovako je početak „ustanka“ zabeležila brošura „Krvava lista komunističkih zločina“, štampana u Beogradu 1941. godine.
Za nju tek sada čujem, ali neko je morao da zna. Svejedno, u ćutanju, kao i sada u pisanju, svi oni i dalje gledaju pored nas.
Na Ivanjdan bio vašar, došli ovi (Žikica i dr.) i održali govor. Kad su završili, otišli su uz reku Džebarovcu. Nije prošlo ni 20 minuta, na ćupriji su se pojavili žandarmi. Jedna gospođa – ućiteljica, im je rekla: „Nemojte deco ići, to su opasni ljudi.“ Oni su pitali kakvi su to banditi? Neko je otrčao i javio Žikici. Došli su on i Cvetin Soldatović.
Predsednik je bio pred odborom. Žandarmi su pošli prema odboru, kad ova dvojica idu. Cvetin nosi pušku, a Žikica ne nosi ništa. Oni viču Žikici: „Stoj ko ste vi?“ Žikica viče njima: „Stoj ko ste vi?“ Žikica kleče i ubi obadva. U jednog žandarma bila je ekslodirajuća municija, koja je eksplodirala pa mu se napravila velika rana na stomaku. Tako se to odigralo. Znam da se jedan žandar zvao Lončar.

Zoran Lončar, Bogdanov sin poginuo je u saobraćajnoj nesreći nedaleko od Šapca

Milan Lazarevič, očevidac, dao je ovu izjavu 1959. godine. Kao da je rekao: Sve će se ispraviti na onom svetu koji ne postoji. Ali, ja bih bez vere u taj svet odavno podigla ruku na sebe. Španac se približio na samo 15 koraka. Tek tada predsednik opštine i seljak Rajko Vujkovac, gotovo u glas povikaše žandarmima:
– Evo ih, bacite oružje!
Žandarmi su se okrenuli sa puškama „na gotovs“, repetirali i viknuli:
– U ime zakona, ruke u vis!
Istovremeno je naredio i Žikica:
– Dole oružje!
I tog momenta, razlegoše se belocrkvanjskom dolinom pucnji izdajnika. Žandarmi su pucali na Žikicu Španca, a u istom trenutku zasijao je „štajer“ u njegovoj ruci. Žikica je hitro pucao padajući i smrtno pogodio dvojicu žandarma. Odlazeći Žikica se obratio narodu, pokazujući rukom na dvojicu poginulih:
– Ovako će proći svako onaj koji se usudi da podigne ruku protiv sopstvenog naroda!
Ovo je zapisao Milijan Mića Jeremić, posleratni glavni sekretar UDB-e za Srbiju.

Bosa u Zavlaci na groblju, 1991. godine (Foto: privatna arhiva)

Hici kojim je 7. jula 1941. godine u Beloj Crkvi kod Krupnja komunista Žikica Jovanović Španac ubio žandarmerijskog narednika Bogdana Lončara i kaplara Milenka Brakovića, nisu označili početak ustanka protiv nemačkog okupatora, već su bili ispaljeni iz ideološko-političkih razloga u žrtve progona i nasilja od strane pripadnika partizanskog pokreta, čime je povređeno njihovo pravo na život – odlučio je Okružni sud u Šapcu u postupku rehabilitacije pokojnih Lončara i Brakovića. Zahtev za rehabilitaciju žandarma podnela je novinar iz Šapca Stana Munjić, autor knjige „Sin srpskog Ivanjdana“, nastale na osnovu dnevnika i neposrednog kazivanja Lončareve supruge Božice.

Bosa i Stana (Foto: privatna arhiva)

„Podešavajući „istorijsku istinu“ prema njihovim željama i potrebama, najvažnije su im bile priče onih koji taj događaj nisu gledali svojim očima i koje istina nije obavezivala. Ja o tome nisam smela da govorim pedeset godina. Znam da o najtežim stvarima svoga života niko ne voli da govori, ali sada malo ko shvata da je moja lakoća pričanja lakoća prevelikog bola. Jer, bilo je teško gubiti samo dok nisam izgubila sve. Tebe.
Na Ivanjdan 1941. pucali su u tvog oca, tebe i mene. Zašto, Bog neka ih pita. I zašto su pucali i zašto to slave. Do danas. U godinama sam, zaboravljam, ali taj jul gori u meni jače od svih julskih vatri kojima pale referate o njihovom herojstvu i našoj izdaji, i pamtim kao da je sve juče bilo. Noć uoči Ivanjdana sanjam kao igra kolo, i ja igram i pevam, a soba puna sveća, guši me dim, jedva dišem. Ustanem ujutru i same mi suze idu. Mislim o mojima u Baćkoj, ne znam šta je s njima. Svoj čudan san priča mi i Bogdan. Kao ide putem i odjednom upade u bunar. Pruža ruke da ga spasem, ja nejačka i zemlja ga zatrpa. Tuga neka nas obuzela, srce boli, a ružan san kao da se nastavlja. Dođe naređenje iz Krupwa da se ide u Belu Crkvu i vidi zašto se narod okupio kad je okupljanje zabranjeno. Pitam ga zašto mora da ide, a on kaže: Nikad me nisi pitala, nemoj ni sada. Sednemo da ručamo, kao da sad gledam, ja spremila grašak, jagnjetinu i pitu od trešanja, a ti mu stalno pružaš ruke preko stola. Išao bih da se pre puta malo odmorim, kaže mi, ali daj da ga malo držim. Poslednji put te je grlio, posle je otišao, a od plača se nismo ni pozdravili.

Božica sa loptom sina Zorana (Foto: privatna arhiva)

Predveče, vraćam se iz bašte i vidim da pred stanicom nema stražara. Kako nema, šta bi sa osamnaest ljudi! U tom vidim učitelja Vladu da plače i kad me opazi pobeže. Uđem u stanicu, svi plaču. Meni pozli. Gde je Bogdan? U Krupnju, kažu, ranjen. Smirim se, ali u zoru dođe fijaker po mene. Sa mnom u Belu Crkvu idu još gospođa Ljubina i Anka.
Moj Bogdan leži u lokvi krvi. Žikica ga je pogodio u fišeklije, one eksplodirale i raznele stomak. Onesvestim se. Unesu me u kafanu, poliju vodom, ispričaju kako je bilo, ubijen je dok je razgovarao sa predsednikom opštine, ali mi ne daju da ga opet vidim. Kažu da se mučio tri puna sata, molio jednog čiču da ga ubije, ali nije bilo oružja jer su sve pokupili. Tražio je od kafedžijke vode, napio se i umro. Ona mu je iM sveću zapalila. Sutradan, na sahrani, bila je, čini mi se, cela Zavlaka. Ljudi su ga voleli i pamtili po dobrom. Sećam se kako mi je jednom rekao da spremim dobar doručak, i belu kafu obavezno, pa u kuću doveo jednog malog lopova, nahranio ga i izgrdio, a dečak se rasplakao i obećao da više neće krasti. Kažu da je spasao i jednog popa koji je bio naklonjen partizanima. Ne znam ko je to bio, ali mu je sveštenik iz Cvetulje izdao daću i o njemu govorio kao o svom spasiocu“, deo je kazivanja Lončareve supruge Božice koje je obelodanila šabačka novinarka Stana Munjić i knjzi „Sin srpskog Ivanjdana“.

Medalje Bogdana Lončara (Foto: privatna arhiva)

Veliki poraz, najavljen bratoubilačkim mržnjama, još slave pobednici, a sve što je nade u ovoj zemlji ostalo je u očima pobeđenih.
Jedne, samo jedne, 1991. godine, u Beloj Crkvi nije bilo državne proslave. Vladika šabački Lavrentije služio je u tamošnjoj crkvi parastos nevino stradalim žandarmima, tako je rečeno, a grupa mladih zviždala je borcima iz Beograda i vikala: Titova bando!

Iz knjige : SIN SRPSKOG IVANJDANA, autorke Stane Munjić

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *