Дистрикт
У фокусу

Жандарми из Беле Цркве: Њихово херојство и наша издаја

На дан 7. јула у селу Бела Црква у срезу Рађевском одржан је вашар. Како је сељацима саопштено да се због ванредних прилика вашар забрањује, они су почели да се разилазе. Око 17 часова изненада се појавила једна група од 15-так људи наоружаних пушкама, а пред њима је ишао учитељ из Пецке у цивилном мантилу, са петокраком црвеном звездом на реверу. Један одметник у војничком оделу носио је пушкомитраљез. Комунистички вођа учитељ, наредио је да се сељаци скупе и отпочео је да им говори о Стаљину и Совјетској Русији, потом да треба да се привате оружја и да се њима придруже, да врше саботаже, а свима је саветовао да нико не иде на кулук и да не плаћа порез.

Жандарми Богдан Лончар и Миленко Браковић убијени 7. јула 1941. у Белој Цркви( Фото: Википедија)

После тога комунистичка банда се удаљила. Тек су они били отишли кад је у село ушла жандармеријска патрола у којој су били жандармеријски наредник Богдан Лончар, командир станице Завлака и жандар – меријски каплар Миленко Браковић. Председник општине им је одмах саопштио да су пре 10 минута ту били одметници. Док су они још говорили испала су пред њих два бандита: учитељ из Пецке са напереним револвером и један сељак из Бастава који је у руци држао пушку. Одметници су викнули на жандарме:
– Доле оружје!
И наредник и каплар су зграбили пушке да се бране, али су два зликовца били бржи од њих и погодила их са неколико метака у груди и трбух. Наредник Лончар је пао мртав, а каплара тешко рањеног комунистички бандити су дотукли мецима у главу. Пошто су са убијених жандарма узели оружје и муницију и опљачкали их, ова два комунистичка разбојника отишла су у шуму.

Народни херој Жикица Јовановић Шпанац (1914-1942) (Фото: Википедија)

Овако је почетак „устанка“ забележила брошура „Крвава листа комунистичких злочина“, штампана у Београду 1941. године.
За њу тек сада чујем, али неко је морао да зна. Свеједно, у ћутању, као и сада у писању, сви они и даље гледају поред нас.
На Ивањдан био вашар, дошли ови (Жикица и др.) и одржали говор. Кад су завршили, отишли су уз реку Џебаровцу. Није прошло ни 20 минута, на ћуприји су се појавили жандарми. Једна госпођа – ућитељица, им је рекла: „Немојте децо ићи, то су опасни људи.“ Они су питали какви су то бандити? Неко је отрчао изјавио Жикици. Дошли су он и Цветин Солдатовић.
Председник је био пред одбором. Жандарми су пошли према одбору, кад ова двојица иду. Цветин носи пушку, а Жикица не носи ништа. Они вичу Жикици: „Стој ко сте ви?“ Жикица виче њима: „Стој ко сте ви?“ Жикица клече и уби обадва. У једног жандарма била је екслодирајућа муниција, која је експлодирала па му се направила велика рана на стомаку. Тако се то одиграло. Знам да се један жандар звао Лончар.

Зоран Лончар, Богданов син погинуо је у саобраћајној несрећи недалеко од Шапца

Милан Лазаревић, очевидац, дао је ову изјаву 1959. године. Као да је рекао: Све ће се исправити на оном свету који не постоји. Али, ја бих без вере у тај свет одавно подигла руку на себе. Шпанац се приближио на само 15 корака. Тек тада председник општине и сељак Рајко Вујковац, готово у глас повикаше жандармима:
– Ево их, баците оружје!
Жандарми су се окренули са пушкама „на готовс“, репетирали и викнули:
– У име закона, руке у вис!
Истовремено је наредио и Жикица:
– Доле оружје!
И тог момента, разлегоше се белоцрквањском долином пуцњи издајника. Жандарми су пуцали на Жикицу Шпанца, а у истом тренутку засијао је „штајер“ у његовој руци. Жикица је хитро пуцао падајући и смртно погодио двојицу жандарма. Одлазећи Жикица се обратио народу, показујући руком на двојицу погинулих:
– Овако ће проћи свако онај који се усуди да подигне руку против сопственог народа!
Ово је записао Милијан Мића Јеремић, послератни главни секретар УДБ-е за Србију.

Боса у Завлаци на гробљу, 1991. године (Фото: приватна архива)

Хици којим је 7. јула 1941. године у Белој Цркви код Крупња комуниста Жикица Јовановић Шпанац убио жандармеријског наредника Богдана Лончара и каплара Миленка Браковића, нису означили почетак устанка против немачког окупатора, већ су били испаљени из идеолошко-политичких разлога у жртве прогона и насиља од стране припадника партизанског покрета, чиме је повређено њихово право на живот – одлучио је Окружни суд у Шапцу у поступку рехабилитације покојних Лончара и Браковића. Захтев за рехабилитацију жандарма поднела је новинар из Шапца Стана Муњић, аутор књиге „Син српског Ивањдана“, настале на основу дневника и непосредног казивања Лончареве супруге Божице.

Боса и Стана (Фото: приватна архива)

„Подешавајући „историјску истину“ према њиховим жељама и потребама, најважније су им биле приче оних који тај догађај нису гледали својим очима и које истина није обавезивала. Ја о томе нисам смела да говорим педесет година. Знам да о најтежим стварима свога живота нико не воли да говори, али сада мало ко схвата да је моја лакоћа причања лакоћа превеликог бола. Јер, било је тешко губити само док нисам изгубила све. Тебе.
На Ивањдан 1941. пуцали су у твог оца, тебе и мене. Зашто, Бог нека их пита. И зашто су пуцали и зашто то славе. До данас. У годинама сам, заборављам, али тај јул гори у мени јаче од свих јулских ватри којима пале реферате о њиховом херојству и нашој издаји, и памтим као да је све јуче било. Ноћ уочи Ивањдана сањам као игра коло, и ја играм и певам, а соба пуна свећа, гуши ме дим, једва дишем. Устанем ујутру и саме ми сузе иду. Мислим о мојима у Баћкој, не знам шта је с њима. Свој чудан сан прича ми и Богдан. Као иде путем и одједном упаде у бунар. Пружа руке да га спасем, ја нејачка и земља га затрпа. Туга нека нас обузела, срце боли, а ружан сан као да се наставља. Дође наређење из Крупња да се иде у Белу Цркву и види зашто се народ окупио кад је окупљање забрањено. Питам га зашто мора да иде, а он каже: Никад ме ниси питала, немој ни сада. Седнемо да ручамо, као да сад гледам, ја спремила грашак, јагњетину и питу од трешања, а ти му стално пружаш руке преко стола. Ишао бих да се пре пута мало одморим, каже ми, али дај да га мало држим. Последњи пут те је грлио, после је отишао, а од плача се нисмо ни поздравили.

Божица са лоптом сина Зорана (Фото: приватна архива)

Предвече, враћам се из баште и видим да пред станицом нема стражара. Како нема, шта би са осамнаест људи! У том видим учитеља Владу да плаче и кад ме опази побеже. Уђем у станицу, сви плачу. Мени позли. Где је Богдан? У Крупњу, кажу, рањен. Смирим се, али у зору дође фијакер по мене. Са мном у Белу Цркву иду још госпођа Љубина и Анка.
Мој Богдан лежи у локви крви. Жикица га је погодио у фишеклије, оне експлодирале и разнеле стомак. Онесвестим се. Унесу ме у кафану, полију водом, испричају како је било, убијен је док је разговарао са председником општине, али ми не дају да га опет видим. Кажу да се мучио три пуна сата, молио једног чичу да га убије, али није било оружја јер су све покупили. Тражио је од кафеџијке воде, напио се и умро. Она му је им свећу запалила. Сутрадан, на сахрани, била је, чини ми се, цела Завлака. Људи су га волели и памтили по добром. Сећам се како ми је једном рекао да спремим добар доручак, и белу кафу обавезно, па у кућу довео једног малог лопова, нахранио га и изгрдио, а дечак се расплакао и обећао да више неће красти. Кажу да је спасао и једног попа који је био наклоњен партизанима. Не знам ко је то био, али му је свештеник из Цветуље издао даћу и о њему говорио као о свом спасиоцу“, део је казивања Лончареве супруге Божице које је обелоданила шабачка новинарка Стана Муњић и књзи „Син српског Ивањдана“.

Медаље Богдана Лончара (Фото: приватна архива)

Велики пораз, најављен братоубилачким мржњама, још славе победници, а све што је наде у овој земљи остало је у очима побеђених.
Једне, само једне, 1991. године, у Белој Цркви није било државне прославе. Владика шабачки Лаврентије служио је у тамошњој цркви парастос невино страдалим жандармима, тако је речено, а група младих звиждала је борцима из Београда и викала: Титова бандо!

Из књиге : СИН СРПСКОГ ИВАЊДАНА, ауторке Стане Муњић

 

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *