Дистрикт
Магазин

ВУНА, САПУН И ВОДА ДОВОЉНИ ЗА УНИКАТ

Новије генерације одлично разумеју шта значи бустовање, али шта је пустовање, тешко да бисмо данас лако дошли до одговора. Пустовање, односно филцање вуне је најстарији познати занат за упредање влакана, старији и од ткања. И данас у неким источњачким земљама у руралним срединама филцањем вуне прави се аутентична одећа као пре неколико стотина година. Овом древном етно техником, израђују се различити декоративни, али пре свега свакодневно употребни предмети од вуне – уникатни накит, капе, шалови, торбе. Тој техници уче нас жене из Удружења „Црнобарке“.

Пустовање вуне одувек се радило у друштву (Фото: Ј. Губелић)

Практиковање овог старог заната представља врсту традиционалног друштвеног окупљања међу женама, али је и одличан модел за подстицај женског предузетништва. Вуна је јефтина домаћа сировина, које има у изобиљу и може се користити на различите начине и у разне сврхе, па чак и за прављење ситних предмета и украса. Код нас, али и у иностранству влада све веће интересовање за егзотичне производе од вуне и других рециклираних материјала. Стручњакиње вуненог заната тврде да је домаћа вуна згоднија за рад од увозне, која даје финије ефекте, али се теже филца.
Веома је важно прво припремити вуну за рад. Она се пустује тако што се прво наређа неколико слојева вуне па се онда кваси сапуњавом водом и притиска како би постала компактна. Тек након тога се рашчешљава. Тако припремљена, она је ваздушаста и спремна за коришћење. „Црнобарке“ добро познају материјал са којим раде, и преносе све детаље овог старинског поступка.

Вуна се развија и спрема за даље третирање (Фото: Ј. Губелић)

Комади вуне прво се слажу уздуж и попреко, најчешће у облику правоугаоника, који ће касније постати комад платна. Али, томе претходе бројне операције.
„Кад се стави горе платно онда се полије врућом водом, сипа се течност за суђе. Онда се вуна сабија са водом и течношћу, и мора скроз да се углача“, каже Весна Јуришић, председница Удружења „Црнобарке“.

Сабијање и прање чине вуну мекшом и лакшом за обликовање (Фото: Ј. Губелић)

Трљањем вуне под притиском, температуром и влагом, влакна се међусобно мрсе и вуна постаје компактна. Тај процес траје сатима, све док се влакна потпуно не сједине, за шта је потребно доста времена и уложеног труда. Онда иде на прање хладном водом..
„Па се опет враћа овде и опет се сипа врућа вода јер то њу пресеца вруће-хладно“, објашњава Весна.
Ако се жели направити нека шара, поступак је исти – прање, шампонирање, утрљавање. Традиционално се фарбало природним бојама од цвећа, лишћа и траве, а данас се у те сврхе користе готове боје за текстил.
„Поново се кваси, па се ставља течност, какву хоћемо фигуру, цртеж, цвет неки, или било шта и сад се ставља поново на то“, показује Миланка Јуришић.

И сваки детаљ пролази кроз исти процес (Фото: Ј. Губелић)

На крају процеса који у просеку траје 16 сати, добијају се носиви предмети за даме – шешири, прслуци, чарапе за чизме, зепе. Смисао овог процеса је да се без игле и конца, само са водом, детерџентом и неуморним глачањем по тканини, добије платно од вуне.
„У пустовању нема сашивања, значи нигде се не шије, све мора да се одради рукама и дуго траје“, каже председница „Црнобарки“.
Слично је и суво пустовање где се комад вуне најпре боцка специјалном иглом, па се понавља претходни процес.
„Сад иде на врућу воду, сапун, и трљање кроз руке, да би се боље сабило“, каже Цана Мирковић.

Суво пустовање (Фото: Ј. Губелић)

Важно је се сва вода извуче из предмета.
„Да бисмо знали да је лоптица сува, кад је ударамо о под важно је да што више одскочи“, објашњава Верица Николић.
Тако настају звечке, лоптице, минђуше и други употребни предмети.
Удружење жена “Црнобарке” основано је почетком августа прошле године и броји око двадесетак мештанки овог села. Оне се окупљају у просторијама некадашње сеоске поште, где раде и друже се, истовремено претварајући своју причу у својеврстан музеј заната и домаће радиности, којима су се Мачвани бавили од давнина. Ово удружење чине махом домаћиће, незапослене жене, пензионерке, раднице, а баве се производњом зимнице, штрикају, хеклају, везу, и све своје производе продају на сајмовима широм Србије. Предмети које праве, али и они које су донеле са разних страна изложени су у поменутом музеју – народне ношње, књиге, разни предмети, фигуре и неки су стари више од сто година. Себе називају хајдучицама, по најзнаменитијем јунаку њиховог краја, хајдук Станку.

Текст је настао у оквиру пројекта који је суфинансиран из буџета општине Богатић. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *