Distrikt
Društvo

Samohrana majka živi u veri da je njena sreća čeka

U Radenković, mirno selo u severnom delu Mačve, stižemo šljunkovitim putem od Bogatića. U naseljenom sokaku ističe se prva kući sa leve strane širom otvorene kapije, baš kao i srce naše domaćice. Prostrano i čisto dvorište, gde su svaka biljka i predmet našli svoje mesto, a zgrade puder boje složene u nizu kao da ih je projektovao kakav arhitekta, nalik su okućnicama koje vodi dobar domaćin. Tako je i ovde, samo što je taj domaćin žena – Biljana Vladisavljević. Tek je na izmaku treće decenije, a već je godinama samohrana majka. Srdačna, neposredna i draga, dočekuje nas sa toplinom i osmehom tako da niko ne može da nasluti koliko je težak njen krst.

Vozi „Rakovicu“ i obrađuje zemlju (Foto: J. Gubelić)

“Trudim se da sve bude na svom mestu, iako u mom životu nije baš uvek tako”, počinje priču i kreće da nas u duhu dobrog domaćina gosti.
Taj domaćin je ona. Biljana je i muška i ženska glava kuće. Ona je sama sebi oslonac. Oslonac je i drugim ženama u ovoj kući. Ona je sve. Tako je otkad zna za sebe, skoro tri decenije.
“Kod nas u porodici dogodila se velika tragedija 1978. godine. Deda i stric poginuli su na mostu na Savi. Bili su dobri domaćini, borci, vodeći u selu. Bavili su se poljoprivredom. Tog kobnog dana pošli su na pijac da prodaju povrće. Na njih je naleteo kamion i usmrtio ih na licu mesta. Stric je tada imao 22 godine. Baka je ostala sama, sa sinom i kćerkom”, priča Biljana.
Ali, nesreća uvek traži društvo. Kod njih ga je ubrzo pronašla. Drugi sin, koji je u tom trenutku trebalo da bude glava porodice, bio je teško bolestan. Danas bi rekli biranim rečima “lice sa posebnim potrebama”, a osamdesetih njegova dijagnoza i u kartoni i u selu bila je “mentalna retardacija”.
“Da kuća ne bi ostala pusta, baka mu je našla ženu, takođe sa psihičkm problemima, koja je uz sve to bila gluvonema. Ali, ona je bila spremna da se bori za potomstvo. Tako smo se rodile nas tri. Ja sam bila najmlađa i nadali su se da ću biti muško, da nastavim lozu i preuzmem vođenje domaćinstva”, priča sada već kroz smeh, Biljana.

Kuća i lepo uređeno dvorište (Foto: J. Gubelić)

Uz pomoć bake Vladisavljevići su gajili tri zdrave ćerke, sve dok se srednja, Milena, nije razbolela. Lekari su je lečili od upale uha.
“To je trajalo mesecima. Na kraju je dovedena u stanje da živi kao biljka. Tako je i danas, skoro tri decenije. Ona je ustvari doživela fras ali lekari su pogrešno uspostavili dijagnozu. Ona je i danas nepokretna, ne priča i ne može da usluži sebe. Najteže je kada se razboli, jer ne ume da mi kaže. Onda dolazi hitna pomoć, jer ne mogu da je stavim u kola i odvezem kod lekara”, priča ova samohrana majka.
Želeći da pobegne od svega, Biljana sa sedamnaest godina odlazi u Bogatić za momka mladog i naiskusnog baš kao i ona. Dečja ljubav trajala je dve godine koje su proletele dok je upoznala familiju, ispratila ga i sačekala iz vojske. A onda joj je život priredio novo gorko iskušenje.
“Te dve godine bile su idealne sve dok nisam ostala u drugom stanju. Onda su njegovi roditelji tražili da idem kod doktora da proverim da li će se dete roditi zdravo ili ću, kako su govorili, roditi “nesposobno dete”. Ja to nisam mogla da izdržim i u drugom mesecu trudnoće vratila sam se kući u Radenković. Posle sedam meseci rodila sam Ružicu. Dala sam joj ime po baki koja se zvala Grozdana ali su je svi zvali Ružica”, priča sada već sa ponosom, očekujući da se ćerka vrati iz škole.

Biljanine dve svetle tačke (Foto: J. Gubelić)

To je njena svetla tačka. Njen ponos. Zdrava, slatka i poslušna devojčica koja joj pomaže u kući. Taj ponos oseti svaki put na roditeljskom kada čitaju njene ocene. To je Ružica, simbol njenih nadanja. Radost koja razgaljuje dušu i mekša srce. A to srce dugo je bilo prazno, samo i ledeno. Baka, njen životni uzor i autoritet, uvek joj je govorila da je samoća najveći teret kog se mora osloboditi. I poslušala je savet, dajući sebi drugu šansu, boreći se i protiv sebe i protiv sela.
“Kada je Ružica imala tri godine, upoznala sam iz susednog sela čoveka slične sudbine. Živeo je sam sa majkom. U njemu sam videla pomoć i podršku. Dobili smo sina, ali se on ubrzo počeo menjati. Ja sam svoje dete školovala donoseći iz ove kuće. Ćutala sam i trpela plašeći se šta će ljudi reći ako mi ne uspe ni ovaj brak. Ipak, na kraju smo se razišli. Sin je ostao kod njega, ali smo se dogovorili da ga i ja viđam vikendima”, priča ređajući rečenice na kojima bi joj pozvidele i obrazovanije devojke, a ne samo one koje su završile osmogodišnju školu baš kao i ona.
Baka nije mogla da joj prušti više. Zahvalna je i na tome. Dala joj je komad zemlje i naučila da voli to parče plodne mačvanske oranice iz čije utrobe rađa najplodnije žito. Šesnaest ari je deli od mogućnosti da dobije socijalnu pomoć, jer baš toliko pretekne od hektara imovine majke i sestre, a zakon kaže da je 50 ari po osobi gornja granica. Tuđa nega i pomoć ode za Mileninu negu, a ponekad dodaje i od 13 hiljada dinara pomoći koje dobija na majčino ime. Ostalo zaradi od zemlje.
“Imam traktor “Rakovicu”. Želela bih da uzmem manji. Sad kad sam orala bilo mi je jako teško. Ruke su me bolele dva dana. Hteo mi je iščupati ruke. Kad naletim na panj, to me cimne i okrene na drugu stranu. Sad gledam da kompenzujem ili konkurišem da uzmem nešto manje. Taj traktor je kupio moj deda, ali nije dočekao čestito da ga vozi. Radio je njime moj otac i davali smo drugima. Ja orem, tanjiram, drljam ali je za mene mnogo jak”, priča.

Ima stado ovaca (Foto: J. Gubelić)

Veruje da će uspeti, jer je upornošću uspela da stigne u serijal humanitarno edukativnih emisija “Naše imanje”, čiji je autor i producent Aleksandra Švonja, koje su snimane sa ciljem da pomognu malim poljoprivrednim gazdinstvima u Srbiji čija imanja ne prelaze veličinu od 10 hektara.
“Od njih sam dobila sadnice jagoda, 518.000 dinara na ruke, pumpu i sistem za navodnjavanje i veliko znanje. Novac sam uložila u izgradnju objekta za stado od 30 ovaca. Dobila sam i sadnice da podignem nove površine. Nedostaje mi da obnovim priključne mašine. Stara mi je mehanizacija. Za košenje dateline dajem oko sedam hiljada dinara”, priča stiskajući šake ispucale od teškog rada.

Prošle godine podigla je zasad jagoda (Foto: J. Gubelić)

Vodi nas da upoznamo majku i sestru. One, u drugoj sobi, sede i ćute. Ćutimo i mi. To je ona tišina koja bi progutala hiljadu reči u trenu. To su reči koje bi stale samo u tri slova – bol.
Ostajem pribrana, ali ne mogu da prećutim i odem sa ovog mesta a da je ne pitam, kako uspeva toliku tuga na tako krhkim plećima da nosi.
“Ja sa tim živim svaki dan verujući da će jednoga dana biti bolje”, kaže i prati nas srdačno i nasmejno kao da će je majka i sestra snažno zagrliti kada uđe u kuću i saopštiti da ih više ništa ne boli. A zna da neće. Znamo i mi.

Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *