ШАБАЦ – ГРАД У КОМ СЕ КУЛТУРА ОДОМАЋИЛА

На клацкалици између срећног и несрећног друштва Србија се указује као познат, позоришном терминологијом речено, класичан контекст за примену позитивног културног утицаја. Доступност репертоарских, али и ванрепертоарских садржаја у театарском простору, са акцентом на младима, корак су ка врсти културолошке децентрализације и друштвеног активизма. Са овим начелима добитница Стеријине награде 2018. године за најбољи драмски текст и управница Шабачког позоришта Милена Богавац, припрема репертоар и четврто Позоришно пролеће у граду у ком је сада већ домаћа.

Селекција за коју су карте готово распродате за два дана, ове године носи назив „Неприлагођени у класици“, чиме указује на потенцијал повезивања традиционалне и савремене драматургије у јединствен говор о неприлагођености контексту.
„Назив, који смо заједнички смислили селектор Зоран Карајић и ја, прати основну линију селекције по којој то јесу класична дела, али нису и класична читања. У њима је увек неки лик који је неприлагођен систему, а и класици, сами по себи, никада нису прилагођени свом времену, јер иду корак испред. Идеја је била да насловом подвучемо ту линију, али и да оставимо простора за оно друго тумачење – да ли смо ми неприлагођени у класици, да ли у нашем фестивалу има нечег бунтовничког?! То су врло озбиљне представе, велики ансамбли, велика имена. По редитељском рукопису издваја се представа „Тартиф“, Игора Вука Торбице, копродукција Сомборског позоришта и СНП-а, у којој је један део Молијеровог комада, а много већи део савременог, новонаписаног текста ”, објашњава Богавац.

Идеја доступности публици реализована је пратећим програмом предстојећег фестивала, који ислуструје концепт отвореног позоришта. Захваљујући вантеатарским активностима посетиоци, а пре свега најмлађи, имаће прилику да испрате различите акције у установама културе, на тргу и улицама Шапца.
„ Идеја је да се пратећим програмима фестивал прелије из позоришта у град. Поред округлих столова, као део традиционалног пратећег програма, ове године ћемо имати прилику да читања пет најуспешнијих комада награђених на Стеријином конкурсу, послушамо у извођењу шабачког ансамбла у различитим установама културе – Културни центар, Синагога, Народни музеј, Библиотека шабачка и Међуопштински историјски архив. Тако ће и наши гости моћи да виде све ове институције. На Тргу ћемо имати кореографски перформанс отварања, различите анимације у пешачкој зони, а током викенда у дворишту библиотеке имаћемо сцену “Ласта” за најмлађе, где ће читавог дана деца имати прилику да учествују у радионицама, да слушају концерте и гледају представе”, каже директорка позоришта, којој је ово прво Позоришно пролеће у Шапцу.

У сваком времену културолошки патриотизам чини се најискренијим од свих јер долази из потребе да заједници изађемо у сусрет са оним најбољим што поседујемо. Ако неког занима зашто Милена Богавац, добитница бројних награда за позоришна остварења, чије се драме, превођене на бројне језике, играју на иностраним позорницама, води установу културе у малом граду, одговор је потреба да се активизмом поправи осећај заједништва, а затим, субверзивним садржајима побољшају и услови живљења.
“Када се поставља питање зашто нисам отишла из земље, чини ми се да сам у свом раду показала да је он нераскидиво повезан са мојим активизмом. И да негде другде, где не познајем толико добро контекст, не бих имала толику жељу и потребу да неке ствари решавам. Када помислим на нека срећнија друштва чини ми се да бих тамо била несрећна, не бих довољно познавала токове, културолошке кодове, нити правила игре. Када помислим на несрећнија друштва чини ми се нефер да идемо да негде помажемо када знамо да је ситуација и код нас врло лоша и да треба да се уложи много рада да би негде постало боље”, каже Богавац и додаје да је потреба за иновацијама црта која повезује њу са Шапцем.

“Знала сам за традицију овог позоришта и града, али нисам веровала да је живот у овом граду много урбанији него у већим градовима Србије. Оно што мени код Шапчана веома прија је слободарски и алтернативни дух, кроз историју су показивали да неке ствари раде другачије или пре остатка Србије. Ја имам сличну потребу, као биће па сам помислила да би ово могао да буде град с којим ћу се сложити. Такође овде људи имају одличан смисао за хумор, који је укорењен у сатири, контрирању, у преиспитивању неког доминантног поретка, и то су све ствари које сам лако и брзо заволела”, прича.
За позицију управнице државне институције препоручио ју је рад на независној сцени, а она формалну позоришну инфраструктуру користи вешто.
“Град Шабац као да прави мали оглед са институцијама културе. То је први град који се одважио да своју установу да у руке особи мојих година и моје репутације. Мислим на професионалну репутацију ангажоване и критички настројене ауторке. Ја сам често она због које управници морају да пишу службене белешке, често имају проблема због садржаја мојих представа и због тога сам чешће радила на независној сцени. Моје представе су интригантне у вези са истином, путем њих правим мале друштвене интервенције у контексту, и то се често чини провокативним”, сматра редитељка.

Културна децентрализација важна је за потенцијал квалитетног живота и друштвене еманципације у малом граду. У вези са тим Шабачко позориште иде у смеру подмлатка и промене.
“Када погледате мања места по Србији, видите да она оскудевају у програмима који одговарају културним потребама младих. За Шабац је бављење младима посебно важно, да не би одлазили из града. Децентрализација мора да иде руку под руку са културном децентрализацијом. Не мислим да је решење да направите један добар фестивал, скупите се 10 дана на том фестивалу, па после тога нема ничег, него да је важније научити младе да сами праве културу са којом се идентификују, и којој желе да припадају. Када говоримо о нашем Омладинском клубу – њега чини група младих, који са нама сарађују, помажу у огранизацији и играју у неким представама, а заузврат добијају едукацију. Све то заједно не кошта ништа, па се надам да ће овај рецепт од Шабачког позоришта преписати и друге установе културе из мањих места”.

Директорка Шабачког позоришта има разлога да буде поносна на резултате куће којом управља и најављује нове подухвате.
“Истакла бих Омладински клуб, напредовали су од средњошколаца до људи који обављају важне послове. Поносна сам на продукције – “Претпоследњу панду” Максима Милошевића и Марије Ратковић, која креће на пролећну турнеју по Србији, затим на “Белу гриву” – мислим да је то врста позоришне представе коју нема ниједно позориште у Србији, а можда ни на овом делу Балкана. Волим да поменем и нашу представу “Новогодовштине”, која је оборила све рекорде гледаности новогодишњих представа у Шабачком позоришту. Имала је чак 30 извођења…. Актуелна је премијера “Бацача прстију”, копродукција са Стеријиним позорјем, комад Иве Брдар, режија Бојан Ђорђев, подсећа Милена Богавац.

Свидео вам се текст?