Дистрикт
Друштво

„Прича се да Руси долазе“

У околину Лознице доселило се 30-ак породица из Русије. Реч је углавном о интелектуалцима који су бежећи од заграђеног ваздуха и гужве у Москви, мир пронашли у овом крају.
У Србију се, према подацима руске агенције за статистику Ростат, од 2014. године доселило укупно 2.080 држављана Русије. Док је већина бежала од рата у Украјини из пограничних крајева јер се више нису осећали сигурно у својој домовини, па су склониште и мир пронашли овде, неки су опет дошли из потпуно другачијих разлога – освојила их је готово нетакнута природа наших крајева, спорији животни темпо и гостопримство овдашњих људи.

Владимир и Евелина уживају у свом новом дому (Фото: Ј. Губелић)

У Подриње и Рађевину стигли су, и то не једна породица већ на десетине. Када је Владимир Суворов политиколог, предложио супрузи Евелини Несимовој, социологу по струци да напусте Русију, избор је пао на Бању Ковиљачу. Овде су нашли оно што им је фалило у Москви.
Четири године касније, њихов живот стао је једну реч: „Уживање“!
И док Срби беже главом без обзира из ових крајева, продају имовину како би се одселили у оближње градове у потрагу за послом и срећнијим животом, ови странци немају ништа против боравка у малом месту.
„Мирни смо, спокојни, не примећујемо никакву агресију, а видели смо је много у Русији“, каже Евелина.

Москву заменили лозничким крајем (Фото: Ј. Губелић)

У Подриње и Рађевину стигли су, и то не једна породица већ на десетине. Када је Владимир Суворов политиколог, предложио супрузи Евелини Несимовој, социологу по струци да напусте Русију, избор је пао на Бању Ковиљачу. Овде су нашли оно што им је фалило у Москви.
Четири године касније, њихов живот стао је једну реч: „Уживање“!
И док Срби беже главом без обзира из ових крајева, продају имовину како би се одселили у оближње градове у потрагу за послом и срећнијим животом, ови странци немају ништа против боравка у малом месту.
„Мирни смо, спокојни, не примећујемо никакву агресију, а видели смо је много у Русији“, каже Евелина.

Уживају и познати руски глумац и редитељ Никита Лисјенко и супруга Елена Королкова, коју Подриње баш инспирише да слика. Иако су стигли пре два месеца, Никита је већ научио да изрази осећања на српском.
„Свиђа нам се, свиђа нам се све“, понавља он.

Овде имају мноштво пријатеља (Фото: Ј. Губелић)

У Подриње и Рађевину стигли су, и то не једна породица већ на десетине. Када је Владимир Суворов политиколог, предложио супрузи Евелини Несимовој, социологу по струци да напусте Русију, избор је пао на Бању Ковиљачу. Овде су нашли оно што им је фалило у Москви.
Четири године касније, њихов живот стао је једну реч: „Уживање“!
И док Срби беже главом без обзира из ових крајева, продају имовину како би се одселили у оближње градове у потрагу за послом и срећнијим животом, ови странци немају ништа против боравка у малом месту.
„Мирни смо, спокојни, не примећујемо никакву агресију, а видели смо је много у Русији“, каже Евелина.

Уживају и познати руски глумац и редитељ Никита Лисјенко и супруга Елена Королкова, коју Подриње баш инспирише да слика. Иако су стигли пре два месеца, Никита је већ научио да изрази осећања на српском.
„Свиђа нам се, свиђа нам се све“, понавља он.
Већина их је из Москве, а разлог одласка углавном је исти. Превише урбан живот некада уме и да засмета.
„У Москви је велика гужва, све је загађено и због здравља и бољег живота одлучили смо да дођемо овде“, каже гошћа овог руског пара.
Заљубили су се у Дрину, Бању Ковиљачу, Гучево, а онда су их на свој начин освојили браћа Срби. Не каже се узалуд да су Срби и Руси најсличнијег менталитета, од свих словенских народа. Стога се овде осећају као свој на своме.
„Људи су прекрасни, топли, добри, срдачни, гостопримљиви“, одушевљено прича Елена.
Још нису стигли све да испробају, али је ваљало упоредити ракију и водку. У тој трци победу је однело српско национално пиће.
„Стомаклија, стомаклија је најбоља“, кроз смех признаје редитељ.

Kod Srba najviše cene gostoprimstvo (Foto: J. Gubelić)

У Подриње и Рађевину стигли су, и то не једна породица већ на десетине. Када је Владимир Суворов политиколог, предложио супрузи Евелини Несимовој, социологу по струци да напусте Русију, избор је пао на Бању Ковиљачу. Овде су нашли оно што им је фалило у Москви.
Четири године касније, њихов живот стао је једну реч: „Уживање“!
И док Срби беже главом без обзира из ових крајева, продају имовину како би се одселили у оближње градове у потрагу за послом и срећнијим животом, ови странци немају ништа против боравка у малом месту.
„Мирни смо, спокојни, не примећујемо никакву агресију, а видели смо је много у Русији“, каже Евелина.

Уживају и познати руски глумац и редитељ Никита Лисјенко и супруга Елена Королкова, коју Подриње баш инспирише да слика. Иако су стигли пре два месеца, Никита је већ научио да изрази осећања на српском.
„Свиђа нам се, свиђа нам се све“, понавља он.

Већина их је из Москве, а разлог одласка углавном је исти. Превише урбан живот некада уме и да засмета.
„У Москви је велика гужва, све је загађено и због здравља и бољег живота одлучили смо да дођемо овде“, каже гошћа овог руског пара.
Заљубили су се у Дрину, Бању Ковиљачу, Гучево, а онда су их на свој начин освојили браћа Срби. Не каже се узалуд да су Срби и Руси најсличнијег менталитета, од свих словенских народа. Стога се овде осећају као свој на своме.
„Људи су прекрасни, топли, добри, срдачни, гостопримљиви“, одушевљено прича Елена.
Још нису стигли све да испробају, али је ваљало упоредити ракију и водку. У тој трци победу је однело српско национално пиће.
„Стомаклија, стомаклија је најбоља“, кроз смех признаје редитељ.

Никиту Деткова, аутора универзитетских уџбеника и историчара Зорана Тошића зближила је Дарја Александровна, руска добровољка и болничарка која је превијала рањене Србе, а чија храброст и данас изазива дивљење.
„Та руска огромна помоћ је била, пре свега, морлана и материјална, симболика да неко има на овом свету ко ће помоћи Србима те 1914. године, када су јој многи други окренули леђа“, каже Зоран Тошић.

Окупљени око заједничке теме (Фото: Ј. Губелић)

На првој линији фронта погинула је бранећи српску слободу. У њену част на планини Гучево подигнуто је спомен-обележје.
„За мене је фасцинантно колико Срби поштују историју, колико знају о Првом светском рату и руским херојима, за разлику од нас који смо склони да заборављамо. Ви цените једног човека, а ми заборављамо милионе погинулих“, каже Никита Детков.

Заједно кроз историју (Фото: Ј. Губелић)

Све то својеврстан је наставак вековне духовне и и братске везе руског и српског народа. А како ствари стоје, наставиће се и то, пре свега, на овим просторима.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *