Distrikt
Kultura

Dragoljub Jeličić – dečak koji je umesto igračaka bacao bombe

Slika srpskog dečaka koji puca iz puške i baca bombe u Prvom svetskom ratu, obišla je svet. Taj dečak bio je Dragoljub Jeličić, rodom iz Šapca, koji je, nakon smrti oca, sa 10 godina sam krenuo u Beograd da se bori. Na svom putu upoznao je kralja Petra lično, učestvovao u najljućim bitkama, bio nezmenljiv u izvidnicama neprijateljske vojske, bežao iz bolničkog zatvora, šest puta ranjavan, zaslužio tri zlatna odlikovanja, čin najmlađeg podnarednika i učesnika Solunskog fronta i Albansku spomenicu, a sve to u uzrastu kada roditelji još uvek pokrivaju svoju decu pred spavanje.

Dragoljub Jeličić na nišanu (Foto: privatna arhiva)

Priča o dečaku koji je više od svega želeo da se bori za oslobođenje svoje otadžbine deluje filmski nestvarno, ali kako kaže njegov unuk, Đorđije Njunjić (28) iz Nikšića, upravo medalje, spomenica, fotografije, pojedini spisi i ratni dnevnici koji su ostali za njim, fakti su koji svedoče kakva je on, tako mali, veličina bio. Ovo neustrašivo i snalažljivo dete nije samo sanjalo snove o boljem i srećnijem sutra, nego se kao veliki se za njih borilo.
Dragoljub Jeličić bio je sin izbeglica sa Korduna, koji su prebegli u Šabac zbog austrougarskog terora nad Srbima. Otac Nikola sklonište od rata našao je u gradu na Savi, a Dragoljub je rođen u kući u Masarikovoj ulici. Iako je praktično rastao na frontu, njegova veza sa ovim gradom bila je jaka i nakon odlaska.
„Otac Nikola bežeći od rata ide kud ga noge nose, i pretpostavljam da je prvi grad na koji je u begu naišao bio Šabac, tu se zaljubio i ostao. Dragoljub se rodio iz ljubavi Nikole i Cvete Bogdanović, u kući u Masarikovoj 45. Veza sa Šapcem je do kraja života bila njegova velika porodica, jer se majka preudala i imala još dece, tako da se on često vraćao u Šabac. Mislim da je njegovo celo učešće u ratu zapravo bilo sa namerom da sačuva Šabac, kao i ostatak Srbije. Iako je otišao kao mali, naravno, emotivno je bio vezan za grad u kom je rođen, kako pamte njegove ćerke – moja majka i tetke“, kaže Đorđije.

Spretan na mitraljezu i sa bombama (Foto: privatna arhiva)

Iako je smrt oca bio jedan od povoda da krene u vojsku, najvažniji razlog bilo je veliko siromaštvo. Sa deset godina dolazi u Beograd u potrazi za boljim životom. Po izbijanju Prvog balkanskog rata, prijavljuje se u vojsku, ali je zbog godina odbijen. Prvo vreme po dolasku prodavao je novine, kifle, a vikendom radio na ringišpilu. U lutanjima po gradu sreće regenta Aleksandra Karađorđevića, koji ga odvodi na dvor, gde ostaje do izbijanja rata 1914. godine.
„Povod u rat nije, kako se piše, bila smrt oca, mada i taj osvetnički motiv bio je dobar za razvoj događaja. Njegova ideja bila je da tako kaže kada je stupio u vojsku, jer nije mogao dečak doći i reći: “Ja bih u borbu“. Našao je način da se izjada kako je ostao bez ikoga, a zapravo su mu svi, sem oca, bili živi kod kuće. Ako znamo Srbiju tog vremena, znamo i koliko je siromaštvo bilo, te je u Beograd došao u potrazi za nečim boljim. U tumaranju tako mali, naišao je na kraljev špalir, i tad ga je regent video. U razgovoru ga je pozvao da bude pitomac na njegovom dvoru, da izuči školu, i ostane u službi. Iz ove perspektive to zvuči pomalo romansirano, međutim, zaista je bilo tako“, priča.

U Masarikovoj 45 živeli su Jeličići (Foto: J. Gubelić)

Život Dragoljuba Jeličića obeležen je bekstvima, kao posledica njegovog slobodarskog duha. Živeo je za borbu i oslobođenje od okupatorske čizme, i nije prezao ni od čega kako bi dao svoj doprinos. Zahvaljujući urgenciji prijatelja napušta kraljevski dvor i biva primljen u odred majora Voje Tankosića, koji ga je odlikovao čak tri puta.
„Njegov prijatelj Savo Ćoma urgirao je da ga ipak prime. Stupa u odred čuvenog majora Voje Tankosića, čoveka koji je napravio odred koji možemo smatrati za komandose u srpskoj vojsci. Na svim mogućim žarištima koje je srpska vojska vodila taj „Rudnički odred“, kako se u početku zvao, je učestvovao. Major Tankosić je čovek koji je naoružao Gavrila Principa i Mladu Bosnu, pa je njegova glava bila jedna od traženijih sa austrougarske strane. Hoću da kažem da je deda pristupio puku koji mu je odgovarao, jer ga je hranio, ali i on je odgovarao njima jer je bio mali, i mogao poslužiti za razne diverzije i izviđanja, što se kasnije ispostavilo tačnim“, objašnjava Dragoljubov unuk.

Dečak koji nije strahovao ni od čega (Foto: privatna arhiva)

Već 1914, sa svojih 12 godina dobija prvi izvidnički zadatak, na kom je preplivao Dunav i izvestio komandu o položaju neprijatelja. Tankosić ga tada po drugi put dovodi pred kralja kao najmlađeg vojnika, gde se kralj iznenađuje što je uopšte živ i sa sobom ga vodi u Niš. Međutim, kada vidi koliko je dečakova želja da se bori jaka, pušta ga u borbu. Učestvovao je u odbrani Beograda, borbama u Mačvi, Jadru, u Južnoj Srbiji. U jednom pariskom lokalu ispod slike najmlađeg srpskog ratnika pisalo je „Sin hrabrog naroda koji je umeo da brani slobodu, sin junaka“.
Ranjavan je šest puta, a čak i njegove povrede imale su neobičnu svrhu. Prvi put ozleđen je na Mačkovom kamenu dok je zamenjivao poginulog mitraljesca. Švajcarski lekar Arčibald Rajs pisao je da kada je ranjen u ruku i kada mu je vađen kuršum u niškoj bolnici nije dao da ga uspavaju nego je sve podneo bez ijedne reči. Zatim u borbi na Šušnjaru teško je povređen i hitno prebačen u bolnicu. Među ranjenicima je otkrio austrijskog špijuna i za taj podvig ga istog dana nagrađuju činom narednika. Nažalost, zbog rana nije se mogao povući sa vojskom preko Albanije i pada u zarobljeništvo. Kralj ostavlja pouzdanog vojnika da glumi ranjenika i čuva mališana. U bolničkom zatvoru mesecima tuguje za saborcima koji su stigli do Soluna. Posle nekoliko meseci provedenih u bolničkom zatvoru, uspešno beži i sa velikom upornošću stiže na Solunski front, da bi učestvovao u njegovom probijanju. Tako je sa nepunih 14 godina bio najmlađi podnarednik i učesnik Solunskog fronta. „Akcije koje je imao sa vojskom su zaista neverovatne, filmske. Prespavao je noć bukvalno u reci da bi se vratio u svoj puk i obavestio o neprijateljskom napadu. Prepoznao je špijuna među ratnim zarobljenicima, išao iza neprijateljskih linija u osmatranje i izviđanje. Major Tankosić ga je lično odlikovao zvezdama kupljenim od svojih para, a tu su još Obilića medalja, Albanska spomenica, a kasnije i Orden zasluga za narod. Dakle kao što sam rekao koristili su ga tako malog, spretnog za teške i opasne zadatke, a opet želeo bih da istaknem odsustvo straha kod tako malog dečaka“, ponosan je Đorđije Njunjić na svog dedu.

Bio je prvak Narodnog pozorišta u Nikšiću (Foto: privatna arhiva)

Drugi svetski rat Dragoljub Jeličić provodi delom u nacističkom logoru, a drugi deo u partizanskoj unifori. Radio je ono što je obavljao najbolje i u prethodnom ratu – tajne i poverljive zadatke, bombaške napade. O svemu ovome Đorđije Njunjić detaljno govori u knjizi o svom slavnom dedi, koja će uskoro ugledati svetlo dana.
„U Drugom svetskom ratu bio je takođe diverzant, opet radeći neke pozadinske poslove, bombaške napade, krijumčarenja, dostavljanja oružja odredima i slično. Ovo sve objašnjavam detaljno u knjizi. Mnogi će se začuditi da je pravi put biti četnik, komita u Prvom, a kasnije partizan u Drugom svetskom ratu, jer je naročito danas pobrkano sve to. Međutim moj zaključak je da su se on i njegovi saborci samo borili za slobodu od bilo koje vrste okupacije, da im je to uspelo i da su nam tu slobodu doneli“,  zaključuje Nikšićanin.
Nakon ratova, Dragoljub se posvetio glumi, svojoj velikoj ljubavi. Bio je dobar glumac i odličan komičar, član Udruženja dramskih umetnika Beograda.
„U Beogradu je osnovao humorističku trupu Humo Komi, kojoj je jedno vrijeme bio i direktor. Nastupao je po beogradskim kafanama kao stendap komičar. Upravo tako, što je neverovatno, pionir je u tome kod nas. U intervjuu za TV Novosti srpski glumac, brat Nikole Simića Slavko govori kako je glumca i glumu zavoleo tako što ga je otac vodio na ćevape u kafanu Mala Ženeva i tamo je upoznao debeljuškastog smešnog čoveka, koji mu je ostao u sećanju. To je bio moj deda“, objašnjava Đorđije.

Unuk Đorđije radi na knjizi o životu svog slavnog dede (Foto: privatna arhiva)

Profesija ga je vodila po celoj Jugoslaviji – Jagodina, Rijeka, Osijek, Vranje, Beograd, Novi Sad i na kraju Nikšić. Nestalan i avanturističkog duha tragao je za onim što ga ispunjava. U Osijeku se ženi Vilmom, sa kojom je dobio tri kćerke. Nikšić je Dragoljubu dao ono što mu je nedostajalao – dobrodošlicu i poštovanje. Ovde je proslavio 40 godina glumačkog rada, uz sve pohvale i ovacije. Umro je 1963. godine, a sahranjen je na nikšićkom groblju uz mnogobrojne počasti.
Često se u javnosti raspravlja o tome ko je bio najmlađi učesnik Prvog svetskog rata, a u stvari je jedino važno odakle tim dečacima hrabrosti i ubeđenja da uopšte učestvuju u tako strašnim događajima. O tome i o nekim istorijskim nepravdama, kao i institucionalnim nedoslednostima Dragoljubov unuk govoriće u svojoj knjizi, koja će omogućiti da se još jednom podsetimo dečaka-heroja, rođenog Šapčanina, starmalog ratnika, glumačkog barda Nikšića.
„Moj povod za knjigu bio je upravo da sačuvam ne samo njegov imidž kao vojnika, ratnika, iako je bio dečak, što je svima najvažnije kad je njegovo ime u pitanju, već da sačuvam njegovu priču i priču njegovih drugova o tome šta su zapravo uradili za sve nas ovde, na ovom prostoru, ma kako se zvao ili se sad zove taj prostor. Razlog zbog kojeg to ranije nije niko činio iz porodice, bila je vera da te uspomene čuvaju muzeji, arhivi, i ostale institucije“, kaže on, razočaran činjenicom da su njegovog dedu, sa smenom generacija, zaboravili u Nikšiću, gde je ostavio važan društveno-kulturni trag, kao i u rodnom Šapcu, gde je jedna ulica nosila njegovo ime sve dok nije preimenovana nazivom nekih drugih ratnih „Jaračkih žrtava“.

Iz serijala “Znamenitih trag”. Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstvo kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *