Дистрикт
Друштво

Цицварићи – кафански феномен који је прославио Шабац

„Мали Париз“ како је у српској јавности био називан пре више од века јер је невероватном брзином прихватао тековине земаља западно од Саве, имао је мноштво кафана у којима се одвијао пословни, културни, духовни и забавни живот ове пограничне вароши. Кафанама се не зна број, остала су само имена и фотографије за њима, али се зна да је Шабац постао град богате музичке традиције управо захваљујући бројним музичким бандама или дружинама, од којих су неке стекле статус музичких феномена и биле признате широм Србије, па и Европе.
Једно од тих музичких чуда била је фамилијарна банда Цицварића, коју је основао Омер Цицварић. Омамљујући звук Цицварића учинио је да град на Сави постане центар боемског живота, а њихове мелодије прославиле су Шабац надалеко. Мало ко данас зна да су тонове мелодија „Свилен конац“ и „Низамски растанак“ први пут одсвирали чувени Цицварићи из шабачке Махале, музичари коју су помало парадоксално, и можда једини пут у историји, освајали душу грађанске интелектуалне елите, књижевника, професора, управитеља подједнако као и обичног народа, занатлија, трговаца и радника.

Цицварићи су са Ибром Милићем 1923. у Прагу снимили грамофонску плочу (Извор: Међуопштински историјски архив Шабац)

Сви чланови познате певачке дружине Цицварића потичу из шабачке Махале или Мале. Свирали су и певали у различитим саставима од средине 19. века па до 60-тих година 20. века. Током смене седам генерација, њима су се придруживали бројни музичари и певачи, капеле су настављале да живе преносећи традицију са оца на сина и свака је завршавала музички период смрћу једног од капелника. Најпознатије су три свирачке дружине Цицварића – Омерова, Бегина и Бакина.
Легенда о почецима свирачко-певачке лозе сеже до времена када су Турци господарили шабачком тврђавом на Сави, а међу њима био турски командант, диздар који је, боем у души, свирао на старом ћеманету (Ћемане је кордофони (жичани) инструмент који припада персијско — арапској породици гудачких инструмената). Због неузвраћене љубави према кауркињи у бесу је треснуо ћемане о под и разбио га. Све је то посматрао један младић из диздареве послуге, један од Цицварића из шабачке Мале, који је покупио разбијене делове и кришом их однео кући да их састави. Тако почиње прича о овој музичкој породици.

Од 1909. до 1922. године снимили су око 20 плоча са око 50 песама (Извор: Међуопштински историјски архив Шабац)

Певачка дружина Цицварића укључивала је рођаке, пријатеље и друге музичаре, али су Цицварићи увек у њему имали доминантну улогу као организатори и ствараоци репертоара, стила певања и свирања. Почетком 20. века, језгро Дружине чинила су четири рођена брата Цицварића: Бака, Мујо, Омер и Беган, као и њихов брат од стрица Осман Лосо Цицварић. Они су углавном били свирачи, текстописци и композитори. Бака је оставио најдубље стваралачке трагове. Због изузетно пријатног гласа и опојне свирке на виолини добио је надимак Славуј.
Прво су свирали за своју душу на старим и дотрајалим инструментима, али, о њиховом умећу се убрзо прочуло. Почели су у малим малским кафанама, које су ускоро постале претесне да приме све оне који су желели да их чују. Музицирали су у престижним шабачким хотелима и кафанама, на градским баловима, свадбама, славама и преславама, као и на необавезним дружењима имућнијих варошана. Гостовали су у Конаку Господар Јеврема, Белом двору Куртовића, свирали су и певали Кнезу Михаилу, краљу Милану Обреновићу, који их је и у Ниш водио, краљу Петру Карађорђевићу. Гостовали су у Бања Луци, Мостару, Сарајеву, Брчком, Новом Саду, Љубљани, Пешти, Загребу, Паризу, Прагу, где су снимили своју прву грамофонску плочу.
Забележено је да су Бака и Салко крајем 19. века са српским књижевником Јанком Веселиновићем у шабачкој кафани Девет дирека зоре испраћали уз Јанкове омиљене песме „Где ћеш бити мала Кејо“ и „Хасан-ага на кули сеђаше“. Кад би мајстори ујутру отварали дућане Јанко је са Салком, са шаркијом у рукама из кафане кретао. Приповедач је највише и прославио ове музичаре. Посредством композитора Даворина Јенка, многе њихове песме уврштене су у позоришни комад са играњем и певањем „Ђидо“. Исто тако, Јанко је Цицварићима омогућио гостовање у познатим кафанама београдске Скадарлије и другим боемским свратиштима. Музици Цицварића нису одолели ни песници и књижевници Раде Драинац, Станислав Винавер, Оскар Давичо и други.
Музика Цицварића стизала је далеко и захваљујући њима многа имена српске уметничке сцене тога времена, пожелела су да изблиза упознају Шабац и његов живот. Шабачки сликар Стеван Чалић причао је о тим временима: „Често се и боемисало, проводиле бесане ноћи уз свирку Цицварића. Београдски сликар Михаило Петров заволео је тај Шабац, и у њега радо долазио. Књижевник Раде Драинац лумповао је по Шапцу и писао стихове. Трифун Ђукић, Црногорац – тада наставник у Шабачкој гимназији, писао је сетне стихове о последњим Цицварићима, старом Андолији, о немирном и пијаном Камењаку.

Кафана Девет дирека била је боемско стециште (Извор: Међуопштински историјски архив Шабац)

Имали су широк репертоар и били су велики мајстори да направе жељени штимунг. На самим почецима, у немању инструмената користили су шаркије и тамбуре, а после су се модернизовали додајући виолину, виолу и контрабас. Носили су народну одећу – гаће, кошуљу, појас, фермен, везене чарапе, тозлуке и шиљкане опанке, а у друштву их је било десетак.
Сви до једног били су музички неписмени, али су занат учили од старијих, тако да су као добри свирачи и певачи неговали посебан, њима својствен начин музицирања. Умели су да веома вешто воде и зачине весеље, да кафану цело вече држе у добром расположењу – почињали су лагано, сетним тоновима, па су прелазили на све динамичније да би на послетку узаврелу атмосферу на врхунцу држали изузетно звонким и веселим гласовима. Од тада је остао обичај да се музичари ките новцем и дукатима, па су Цицварићи свако вече били затрпани новчаницама и металним новцем, који су по завршетку весеља настављали да троше у истој кафани. И сами су били велики весељаци, па су веома лако умели да препознају и изазову задовољство код народа. Новац су лако зарађивали и брзо трошили.
Шабачки свирачи имали су много песама на свом репертоару, а највише су се певале „Рујна зора“, „Играли се врани коњи“, „Ој, девојко моја“, „Мила моја Ката“, „Јелена момо“, „Ангелина, бела Гркињо“, „Од како је Бања Лука постала“, „Мој комшија ћер удаје“, „Ој јаворе“, и наравно од многих надалеко познато „Цицварића коло“.
Цицварићи су имали многе позиве за наступе по европским земљама и градовима, али и понуду да гостују код наших исељеника у Америци, за шта нису имали храбрости плашећи се прекоокеанског пута.

Аутори су песама које се и данас свирају (Извор: Међуопштински историјски архив Шабац)

Њихов капелник Бака Славуј остао је упамћен као изузетно вешт музичар који је у тренутку и по потреби мењао стил песама, на лицу места, а групу је довео до врхунца. За време балканских и Првог светског рата, солидаришући се са напаћеним српским народом, Цицварићи су занемели. Били су посебно почаствовани када су, 1918. године, били позвани да у Београду, пред Краљем Ослободиоцем и чувеним војводама, учествују у централној свечаности поводом пробоја Солунског фронта, а крајем исте године, и у Шапцу су радосно дочекали ослободиоце звуцима својих виолина и песмама.
Бакин млађи брат Мујо Цицварић 1912. године се као добровољац пријавио у легендарни шабачки ВИ пук Српске војске. Уз пушку је пригрлио и виолину, а храброшћу и песмом се прочуо на Куманову. У рововима је оболео од колере и ускоро је преминуо. У лето 1922. године, изненада је умро и Бака Цицварић. Сахрани на  Камичком гробљу присуствовао је велики број Шапчана.
Одласком Мује и Баке дошло је до краћег затишја у раду Цицварића док вођа није постао Ибро Милић, добар певач и виолиниста, са којим су Цицварићи успешно наступали у београдској Скадарлији, елитној Македонији и башти Хотела Трандафиловић. У јесен 1923, настављајући турнеју по Европи, дуже су боравили у Прагу, где су снимили грамофонску плочу. Ибро Милић био је познат и по томе што је писао пригодне песме. Тако су Цицварићи, захваљујући њему, први запевали дирљиву тужбалицу поводом смрти краља Александра Карађорђевића, у атентату у Марсеју, 1934. године. На овом гесту љубави и оданости, писмом им се лично захвалила краљица Марија.

Улица Цицварића (Фото: Ј. Губелић)

Пред Други светски рат капелник Дружине постао је Осман Пенцо Цицварић. Са Пенцом су Цицварићи повратили стару славу. Дружина је тада свирала у елитним шабачким кафанама. Био је изузетан музичар,  а својим оркестром и свирком, Пенцо је задивио европски Праг и суседне земље.
Посебно је остао у сећању одлазак Цицварића у Београд, 1951. године, на позив Управе ФК Мачва, како би дизали морал шабачким фудбалерима и навијачима на прволигашкој утакмици са Црвеном звездом. Још пре почетка утакмице, Цицварићи су, свирком и песмом, подгревали и онако узаврелу атмосферу. Тако је Мачва, и уз помоћ својих Цицварића, остварила неочекивану победу над противником. Неки савременици тврде да је то био „њихов најлепши животни концерт“.
Средином априла 1965. умро је Пенцо Цицварић. Његовом испраћају присуствовало је мноштво Шапчана. Опраштајући се са Пенцом, многи Шапчани су се опраштали и са Малим Паризом и свим оним што је он значио, а након Пенце Цицварићи се више никада нису окупили.

Стекли су европску славу, а кренули из шабачке Махале (Извор: Међуопштински историјски архив Шабац)

Композитор Милутин Поповић Захар дуго је истраживао историјат и музичку еволуцију Цицварића. У једном интервјуу изјавио је да мало ко зна да су управо шабачки Цицварићи компоновали „Свилен конац“ и први пут ову композицију снимили 1929. године у Бечу. Према његовим речима, Царевац који се сматрао композитором ове композиције, рекао му је да напише текст за ову мелодију, како не би остала заборављена.
Захар, који је добар део свог живота посветио проучавању музичког феномена званог Цицварићи тврди да су они „родоначелници компоноване музике у духу изворне усмене музичке традиције Србије и Балкана“, те да су „хроничари једног времена у којем се кроз њихове песме јасно као на длану осећа дух времена у којем су живели“. Као аргумент овоме наводи њихове патриотске песме „На Шабац је ударио Шваба“, као и оне у којима се приказује „слатки живот шабачких новопечених парајлија“ у песмама типа „Пошетали шабачки трговци“, затим љубавне згоде познатих Шапчана „Ангелино, бела Гркињо“. Познати композитор изворне народне музике нарочито цени наивност њихових текстова, уз потпуно оригиналну музику, која је сва „у народном духу, али нетипична и помало пуна вулканске ерупције њиховог музичког сензибилитета“.

Коришћена литература:
Знаменити Шапчани и Подринци – Бранко Шашић
Сепарат  Годишњака шабачког Архива – мр Милан Јевтић културно-забавни живот старог Шапца из 1985. године

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *