Дистрикт
Култура

50 ГОДИНА ПОЕЗИЈА ЖИВИ У РЕЦИТАТОРСКОМ СТУДИЈУ У ЦЕНТРУ ГРАДА

Најдуготрајнија и једина манифестација која се у шабачком Културном центру организује од његовог оснивања 1963. године јесте Општинска смотра рецитатора. Кроз рецитаторски студио прошло је много генерација Шапчана, данас успешних људи разних профила, који су љубав према поезији и знање о матерњем језику стекли управо у установи културе у центру града.

Драмски студио Дома омладине „Вера Благојевић“ (Извор: Културни центар)

У свим градовим бивше СФРЈ пре пола века Савез аматера Србије покренуо је смотру рецитатора под називом „Песниче народа мог“. У школама, радним организацијама, сеоским и градским месним заједницама држане су културноуметничке секције из разних области, а најпопуларнија је била драмска секцију коју 70-тих година у драмски студио претвара познати позоришни глумац и редитељ Борис Ковач. На његово место касније долази редитељ Вукан Јовановић, а у последњој деценији 20. века драмски студио постаје рецитаторски и већ 20 година успешно га води песникиња и уредница програма ове културне установе Бранка Тодоровић.

Поезија се читала на сваком згодном месту (Извор: Културни центар)

Пола века културне манифестације, која за циљ има неговање језика, културе говора и комуникације међу младима, без обзира којом ће се професијом бавити, за сваку је похвалу.
– Смотра рецитатора „Песниче народа мог“ има много шире границе и далекосежније последице него што јој име поручује. Не штитећи и не негујући језик запали бисмо у кризу, ако већ нисмо. Када су се моје генерације такмичиле подразумевало се да је рецитовање битно да би деца развијала слушни и функционални говорни апарат – каже Бранка.

Бранка Тодоровић препознатљиво је уметничко име Шапца (Фото: приватна архива)

Кроз казивање стихова млади уче да говоре изражајно да их „цео свет разуме“, али и да се ослободе, покажу емоцију.
– Млади данас имају проблем са дикцијом, артикулацијом, граматиком, акцентом, вокали се код деце уопште не чују, имају проблем са отварањем вилице. Истоврмено, деца међусобно не комуницирају, што постаје озбиљан проблем. Док спремамо рецитаторе, најтеже нам је да пробудимо емоцију, деца се скривају и повлаче у себе. Рецитацијом се уче да покажу импресију, није само научити песму – каже.
Јован Дучић, Десанка Максимовић и Мика Антић стандард су рецитаторског избора, међутим, заједно са временом у ком живимо, и тема поезије се мења.
– Изврсни Антић, на ком смо одрастали, Десанка Максимовић, Јован Дучић, Дис, Ракић и остали, све до Његоша можда мање пристају данашњој деци, али никако се не слажем да не би требало да их говоримо. Подразумева се да трагамо за новим песничким правцима, свежим језиком примереном 21. веку. Појављују се нова имена – Милена Марковић, рецимо је идеална за такмичења, затим Радмила Лазић, врло интригантна савремена песникиња, ту је Данијела Квас, интересантна и средњошколском узрасту.

Са презентације „Уметност рецитовања“ (Извор: Културни центар)

Такмичити се могу ученици од првог основне до четвртог разреда средње школе. Подељени у три категорије управо завршавају финални део општинског такмичења, а најбољи ће признања за вештину песничког иражавања освојити на републичком надметању у Ваљеву. Интересовање за ову уметничку дисциплину не јењава, међутим, Бранка Тодоровић примећује да се са временом, за пола века и сам доживљај поезије променио.
– Поезија се некад говорила 24 сата дневно. Ми, заљубљеници у поезију знали смо да по кафанама, парковима, баштама у Бањи Ковиљачи, у Београду у Скадарлији говоримо поезију ко дуже може. Путовали смо по целој Југославији, одлазили на такмичења, гостовали, дружили се. Једноставно, живело се за то – сећа се песникиња и истиче да за поезију некада није било старосних ограничења.
– Одвојили смо се од поезије, живимо једно агресивно, суморно и тешко време. Тих година о којима причам такмичили су се и студенти и радници, а сада се све завршава у средњој школи.
Кроз просторије Културног центра прошло је много Шапчана који су у међувремену постали изврсни глумци, водитељи, правници. Свима њима студио у центру града био је важна животна школа.
– Издвојила бих Нину Јанковић, успешну глумицу која је одрасла поред нас јер се и њен отац бавио рецитовањем. Владимир Вулетић, данас професор на Правном факултету био је сјајан рецитатор, а на факултету сјајан беседник. Најмлађа је Катарина Тадић, такође на Правном факултету која на такмичењима из беседништва добија највеће похвале – прича Бранка.

Свидео вам се текст?
Поделите текст са пријатељима

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *