U pauzi između posla u Centru za socijalni rad, Branko Džigurski (24) razmišlja kako će stići na trening u sedam, da li će položiti poslovnu ekonomiju u junskom roku, a najveća borba je u njemu – kako da odbrani protivnički šut?! Daleko manje razmišlja dok odgovara na pitanje šta mu je najveća ljubav. Rukomet – odgovar kao iz topa. Ali ne bilo koji rukomet, već onaj koji se igra u klubu ORK „Mačva“.
– Odnos uprave i igrača u ovom klubu je drugarski. To nema nigde. Mi smo krenuli od Druge srpske lige i stigli do Super B lige, a do tog rezultata nas je dovelo drugarstvo. Ovde nikome novac nije važan i siguran sam da bi svaki igrač poginuo za taj klub. Teča, Mitar, Miša, svi smo tu zbog njih! Bio sam u Brnu u Češkoj, ali sam znao da želim da budem tamo gde je drugarstvo, a ne surov profesionalizam, da sednem sa trenerima i popijem piće, to nema cenu. Kod nas postoji hijerarhija, a kad se završi utakmica ili trening, mi svi sednemo i družimo se – priča Branko Džigurski, golman ORK „Mačva“ Bogatić koji se iz rodnog Klenka preselio u ovu opštinu da bi bio bliže svom klubu.
Sve daje za svoj klub (Foto: J. Gubelić)
Svako jutro ustaje, putuje u Rumu na posao, a onda se vraća onome što najviše voli. U tri završava posao, autobusom stiže u Bogatić oko pola pet, malo odmori i kreće na trening. Tako je svaki drugi dan. Bude i onih kada sa posla ide na utakmicu. Sve to radi olako, sa zadovoljstvom.
– Niko nikada neće izdati drugare i klub. Ne može se uvek pobediti, ali mi ginemo za svoj klub. Nije naporno. Nekad budu teški treninzi, ali ljubav pobeđuje umor – odgovara kratko.
Golman je postao jer su svi hteli da igraju, a niko da brani (Foto: J. Gubelić)
Rukomet je zavoleo još kao osnovac, kada ga je učitelj spazio na času fizičkog u Klenku i pozvao da trenira. Posle par godina prešao je u Metaloplastiku. Slobodan Ražić, tada sekretar ovog kluba, odmah ga je primetio, a ubrzo i ostali, jer je sa 17 godina zaigrao u prvom timu.
Zbog drugarstva beskrajno voli svoj klub (Foto: J. Gubelić)
Za kratko vreme postao je kadetski i juniorski reprezentativac, a 2011. godine proglašen je za najboljeg mladog golmana turnira. Sa 19 godina ovaj klub ga je, kako kaže „otpisao“, pa se uputio u Suboticu, gde je upisao fakultet i zaigrao u Spartaku. Borac, kakav može biti samo onaj ko stane na gol, nastavio je da trenira ono što voli.
– Počinjao sam ja i fudbal, ali mi se nije svidelo. Rukomet je pravi sport. Ima dosta kontakta, zanimljiv je i dinamičan. Kod nas padne 60 golova, a na fudbalu jedan ili nijedan. Kad sam počeo da treniram fudbal, isto sam bio golman. Tad sam hteo što više da se bacam, prljam, valjam. Kad sam počeo rukomet da treniram, niko nije hteo da brani, svi su hteli da budu igrači i ja sam stao na gol i rekao: „Ja ću!“ – priseća se svojih početaka.
San mu je da sa ORK „Mačva“ zaigra Super ligu (Foto: J. Gubelić)
Posle tri, četiri godine provedene u Subotici, vratio se u Šabac i u sezoni 2016/2017. zaigrao u Mačvi, odakle, kako kaže, ne mrda.
Dok publika skandira – Džigi, Džigi, on se kao dečak baca na loptu, samo sa jednim ciljem, da odbrani svojih šest kvadrata. I tako iz utakmice u utakmicu. Tri puta u ovoj sezoni proglašavan je za igrača utakmice.
– Pozicija je jako specifična jer ja sam poslednja linija odbrane. Ako nemam podršku mojih igrača, sve je propalo. Međutim, ovde su svi kao jedan! Svaki golman zna da je jedan na jedan sa igračem i ja želim da me pogodi lopta i da odbranim. Kad me pogodi u glavu, to malo boli, ali brzo prođe – priča.
Svi kao jedan (Foto: J. Gubelić)
Ekonomija koju završava na fakultetu u Subotici, samo je alternativa za slučaj da se povredi. Ne sanja o novcu već da sa Mačvom uđe u Super ligu.
– Za mene ne postoji drugi klub, niti drugi cilj. Posle toga mogu da okačim patike o klin, da ne igram i ne gledam rukomet – zaključuje ovaj igrač, svim srcem veran svom klubu.
