Белоглави супови, изузетно ретке и законом заштићене птице, преживели су захваљујући – људима. У колонијама у кањону реке Трешњице, код Љубовије, редовно добијају храну коју у природи не би могли да нађу. Њихово хранилиште посећују туристи са свих страна надајући се да ће видети „краљеве висина“. Међутим, само реткима се то посрећи.
Начичкани на литици чекају доручак (Фото: Ј. Губелић)
Начичкани на стени, белоглави супови мирно чекају свој доручак. Овог јутра на менију су свеже свињске изнутице из оближње кланице. Они мало гладнији круже и посматрају конкуренцију која граби плен. Биће и за њих чак и када се јато врана нахрани. Лазу Јовановића виде одлично чак и кад крене од куће, из љубовијског села Грчић, али он њих мало теже. Узима свој двоглед и посматра. Иако их храни већ две деценије, сваки пут се обрадује када их види на литици.
“Они се тамо гнезде. Понекад дођу на хранилиште али брзо осете човека и одмах се удаље. То су за мене најбоље птице. Они су чистачи природе. За разлику од орала крсташа који зна да ухвати јагње и прасе и однесе, они неће да једу живу животињу. Чекају да угине и мало одстоји па тек онда једу. Нама то много значи јер не морамо да закопавамо коња, краву или свињу кад угине, већ ја донесем овде њима”, прича Лазо.
Лазо Јовановић (Фото: Ј. Губелић)
Његов “Ланд Ровер” пење се на око 1.000 метара надморске висине сваки дан, понекад и два пута дневно. Макадамски пут дуг 13 километара пун је кривина и узбрдица, али за Лазу то није препрека. Преваљује пут и када угреје и када заледи. Најтеже је зими кад Азбуковицу окује лед, па се не може ни пешке. У таквим условима тешко је људима, али и животињама. Ташко је и Лази, али на свој задатак креће без поговора.
“Кад падне снег, овде се не може из куће. То су снегови и по метар висине. Тада општина пошаље возило да очистимо пут. Буде клизаво и ризично, али за мене то није препрека. Буде дана кад једва стигнем до хранилишта, али стигнем. Они увек имају довољно хране”, прича.
Хранилиште белоглавог супа (Фото: Ј. Губелић)
Јуче им је донео краву. Требаће пар дана да је докрајче. На хранилишту им се придруже и друге животиње, попут шакала, лисица а понекад и медведа.
“Краву поједу за пар дана. Ако нема друге хране, можда и брже. Све зависи. Они, за разлику од медведа, дођу овде и једу док медвед животињу вуче у шуму и тамо се храни. Свака животиња се разликује. Ја морам, пре него што утоварим животињу, да проверим са ли су јој ветеринари давали лекове, јер да би донео суповима, не сме да постоји ризик да им се нешто деси”, прича Лазо.
Посматра их док су на стени (Фото: Ј. Губелић)
Лазо и супови су стари знанци. У колонији на ободу планина у близини Љубовије ова, по мого чему јединствена птица, са распоном крила и преко три метра, фасцинира многе, а мештане највише што чисти природу. На литици се гнезди. Због своје лепоте и моћног изгледа, али и начина живота често су је називали и “митском” птицом. Та птица овде није усамљена.
“Ја их волим. Да их не волим, не бих ово могао да радим, не бих могао голим рукама да натоварим краву од 500 килограма пошто немам дизалицу. Све товарим ручно на приколицу. Некад и два пута дневно долазим. Није лако, али ја волим тај посао”, прича овај заљубљеник у белоглаве супове.
Круже пре него што се спусте на хранилиште (Фото: Ј. Губелић)
Орлови лешинари, цареви висина и чистачи природе у кањону Трешњица, које је стављено под заштиту, ради очувања станишта популације природне реткости белоглавог супа, преживљавају управо захваљујући Лази и његовим колегама који их хране. Хранилиште белоглавог супа овде доводи туристе са свих страна да би видели лешинара Старог света са белом огољеном главом и вратом и жутим кљуном, дугог до 110 цм и тешког око 13 кг. Само реткима посрећи се да их виде макар и на стени.
Пут према хранилишту (Фото: Ј. Губелић)
Повратак у Србију:
Захваљујући Фонду за заштиту птица грабљивица при београдском Институту за биологију „Синиша Станковић“, белоглави суп је спасен од изумирања на територији Србије. Такође прстеновањем птица сазнало се и нешто више о њиховом животу. Тако један од супова маркираних на Увцу пронађен од орнитолога на сталном станишту у Јудејској пустињи у Израелу. Касније је још пет птица са Увца пронађено на истој локацији, док је седам Супова прстенованих у Израелу, лоцирано на станишту у Србији.
Белоглави суп (Фото: Ј. Губелић)
Белоглави суп гнезди се у клисурама река на стрмим кречњачким стенама. Женка сноси само једно јаје у периоду од краја јануара до почетка априла. На јајету леже на смену оба родитеља од 52 до 57 дана. Младунац после три месеца може да лети, али је и даље несамосталан и задржава се у близини гнезда и родитеља до једне године старости, када почиње да лута све до пуне зрелости.
