Loznička frizerka Bobana Dragićević napunila je pola veka frizerskog staža. U prvih 50 godina stalo je na hiljade mini valova, borba sa aneurizmom krvnih sudova, dvoje dece odgajenih u salonu, ali i nesebična ljubav prema ovom zanatu. Odškolovala je na stotine majstora i majstorica, a za 50-tu jubilarnu godinu provedenu u salonu poželela je da radi bar još deset.
Za prvih pola veka proslava dostojna jubileja. Zahvalnost, divljenje i želje za Bobanin ulazak u novu deceniju života i rada.
-Bogu hvala na svemu što nam je do sada dao, to je sve što mogu da kažem – izustila je kratko Bobana i oduvala svećice na torti.
A dao je majstoricu svog zanata čiji put je odredila sudbina. Najpre je upisala ekonomsku školu, a onda se u danu sve promenilo.
-Ja sam upisala prvo ekonomsku školu. Ali, kada sam rekla ocu, on je kazao da neće moći da me zaposli, niti da mi da novac za studije. Onda sam ja, negde na tromesečju, odlučila da se prebacim iz ekonomske škole u frizere. Kad je mama krenula na roditeljski u ekonomsku, tek tada sam joj rekla da ne ide tamo, jer sam ja u frizerima – priseća se Bobana svojih početaka školovanja
Kada je zanat savladala, počela je i da zarađuje. Mada, priznaje, novac joj nikad nije bio presudan. Takav je bio odnos i sa učenicima, pa su odavde izlazi gotovi majstori i majstorice.
-Ja sam kod Bobane punih 18 godina. Mislim da je time dovoljno rečeno. Tolike godine provesti na jednom mestu je velika stvar za sve, ali i za mene. Ja sam jedina od radnika sa najdužim radnim stažom ovde – priča Dragana Terzić.
Za njih je Bobana kao majka, pa su joj simbolično uručili medaljon sa likom Bogorodice. Vesni, koja je ovde savladala zanat, uzor je u životu, a često i više od toga.
-Često ponavljam njene rečenice poput onih – mušterija dobrodošla kad god došla, da li ide kod mene, kod Bobane, kod Dragane, kod Neše… Kolegijalnost uvek mora da postoji, a o kolegama uvek lepo govoriti. Kad nam dođe u ruke mušterija koja ima neki problem od prethodnog frizera, da ga ne kritikujemo, jer niko nikog nije uništio namerno i svi živimo od istog hleba – citira Bobanine reči Vesna Rakić koja je ovde naučila zanat.
Osim moralnih vrednosti, preporuka su bile njene zlatne ruke, pa se u salonu satima čekalo na red. Toliko je umelo da potraje i sređivanje, jer je moda diktirala drugačiji trend.
-Mini valove su nosile i mlade devojke. Ne znam ko ih sve nije imao, čak i Vesna u nekim mlađim godinama. Ja sam imala ponekad i po 10 mini valova u toku dana, a cene su bile takve da se stvarno moglo zaraditi. Nikad nisam poželela da odem u inostranstvo, a imala sam ponudu. Ostala sam u svom kraju, verna svom poslu – priseća se frizerka koja radi pola veka.
Baš tu, u srcu, joj je i frizerski zanat. Uz ljubav, bila je potrebna i mašta, jer su modni časopisi i mediji bili retkost.
-Dosta su se češljale svečane punđe, uvijala se kosa. Sada je samo peglanje, a meni to nije svečana frizura, za mene je elegantna kosa u znaku volumena – priča.
Metalni vikleri, trimeri i četke za sitne lokne danas su deo istorije, jer je i Bobana krenula u korak sa vremenom. U osmu deceniju života i šestu frizerskog rada kreće sa samo jednom željom.
-Mnogi mi požele još 50 godina rada, a ja im kažem još samo 10 i biću zadovoljna!- zaključuje poznata loznička frizerka
