Novije generacije odlično razumeju šta znači bustovanje, ali šta je pustovanje, teško da bismo danas lako došli do odgovora. Pustovanje, odnosno filcanje vune je najstariji poznati zanat za upredanje vlakana, stariji i od tkanja. I danas u nekim istočnjačkim zemljama u ruralnim sredinama filcanjem vune pravi se autentična odeća kao pre nekoliko stotina godina. Ovom drevnom etno tehnikom, izrađuju se različiti dekorativni, ali pre svega svakodnevno upotrebni predmeti od vune – unikatni nakit, kape, šalovi, torbe. Toj tehnici uče nas žene iz Udruženja „Crnobarke“.
Pustovanje vune oduvek se radilo u društvu (Foto: J. Gubelić)
Praktikovanje ovog starog zanata predstavlja vrstu tradicionalnog društvenog okupljanja među ženama, ali je i odličan model za podsticaj ženskog preduzetništva. Vuna je jeftina domaća sirovina, koje ima u izobilju i može se koristiti na različite načine i u razne svrhe, pa čak i za pravljenje sitnih predmeta i ukrasa. Kod nas, ali i u inostranstvu vlada sve veće interesovanje za egzotične proizvode od vune i drugih recikliranih materijala. Stručnjakinje vunenog zanata tvrde da je domaća vuna zgodnija za rad od uvozne, koja daje finije efekte, ali se teže filca.
Veoma je važno prvo pripremiti vunu za rad. Ona se pustuje tako što se prvo naređa nekoliko slojeva vune pa se onda kvasi sapunjavom vodom i pritiska kako bi postala kompaktna. Tek nakon toga se raščešljava. Tako pripremljena, ona je vazdušasta i spremna za korišćenje. „Crnobarke“ dobro poznaju materijal sa kojim rade, i prenose sve detalje ovog starinskog postupka.
Vuna se razvija i sprema za dalje tretiranje (Foto: J. Gubelić)
Komadi vune prvo se slažu uzduž i popreko, najčešće u obliku pravougaonika, koji će kasnije postati komad platna. Ali, tome prethode brojne operacije.
„Kad se stavi gore platno onda se polije vrućom vodom, sipa se tečnost za suđe. Onda se vuna sabija sa vodom i tečnošću, i mora skroz da se uglača“, kaže Vesna Jurišić, predsednica Udruženja „Crnobarke“.
Sabijanje i pranje čine vunu mekšom i lakšom za oblikovanje (Foto: J. Gubelić)
Trljanjem vune pod pritiskom, temperaturom i vlagom, vlakna se međusobno mrse i vuna postaje kompaktna. Taj proces traje satima, sve dok se vlakna potpuno ne sjedine, za šta je potrebno dosta vremena i uloženog truda. Onda ide na pranje hladnom vodom..
„Pa se opet vraća ovde i opet se sipa vruća voda jer to nju preseca vruće-hladno“, objašnjava Vesna.
Ako se želi napraviti neka šara, postupak je isti – pranje, šamponiranje, utrljavanje. Tradicionalno se farbalo prirodnim bojama od cveća, lišća i trave, a danas se u te svrhe koriste gotove boje za tekstil.
„Ponovo se kvasi, pa se stavlja tečnost, kakvu hoćemo figuru, crtež, cvet neki, ili bilo šta i sad se stavlja ponovo na to“, pokazuje Milanka Jurišić.
I svaki detalj prolazi kroz isti proces (Foto: J. Gubelić)
Na kraju procesa koji u proseku traje 16 sati, dobijaju se nosivi predmeti za dame – šeširi, prsluci, čarape za čizme, zepe. Smisao ovog procesa je da se bez igle i konca, samo sa vodom, deterdžentom i neumornim glačanjem po tkanini, dobije platno od vune.
„U pustovanju nema sašivanja, znači nigde se ne šije, sve mora da se odradi rukama i dugo traje“, kaže predsednica „Crnobarki“.
Slično je i suvo pustovanje gde se komad vune najpre bocka specijalnom iglom, pa se ponavlja prethodni proces.
„Sad ide na vruću vodu, sapun, i trljanje kroz ruke, da bi se bolje sabilo“, kaže Cana Mirković.
Suvo pustovanje (Foto: J. Gubelić)
Važno je se sva voda izvuče iz predmeta.
„Da bismo znali da je loptica suva, kad je udaramo o pod važno je da što više odskoči“, objašnjava Verica Nikolić.
Tako nastaju zvečke, loptice, minđuše i drugi upotrebni predmeti.
Udruženje žena “Crnobarke” osnovano je početkom avgusta prošle godine i broji oko dvadesetak meštanki ovog sela. One se okupljaju u prostorijama nekadašnje seoske pošte, gde rade i druže se, istovremeno pretvarajući svoju priču u svojevrstan muzej zanata i domaće radinosti, kojima su se Mačvani bavili od davnina. Ovo udruženje čine mahom domaćiće, nezaposlene žene, penzionerke, radnice, a bave se proizvodnjom zimnice, štrikaju, heklaju, vezu, i sve svoje proizvode prodaju na sajmovima širom Srbije. Predmeti koje prave, ali i oni koje su donele sa raznih strana izloženi su u pomenutom muzeju – narodne nošnje, knjige, razni predmeti, figure i neki su stari više od sto godina. Sebe nazivaju hajdučicama, po najznamenitijem junaku njihovog kraja, hajduk Stanku.
Tekst je nastao u okviru projekta koji je sufinansiran iz budžeta opštine Bogatić. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
